Сећање на Тању Петровић

За истим овим столом, новембра 2007. године, у малој кућици каталонског села коју повремено изнајмљујем од старих пријатеља, седела сам и по Тањиној поруџбини писала један од најинспиративнијих текстова, за рубрику коју је покретала у „Политици”, насловљену: 'Мој живот у иностранству'.

Тиме је Тања дала прилику не само нама који смо расејани по белом свету да будемо присутни на неки начин у нашој матичној Србији и да нас неко чита, већ и да се суочимо са сопственим искуством кроз то приповедање анегдота, а да наши људи који су остали на 'родном тлу', виде добре и лоше стране Запада, или уопште живота ван свог поднебља. Али није реч шта је то значило мени или нама, већ да то описује и те како Тању, њену стваралачку личност, увек спремну за нове занимљиве пројекте који ће, притом, да осветле са неке нове стране људски живот.

Ригорозна у свом послу, није увек изазивала благостање међу свим колегама; али није било медија - новинарских, издавачких, српских, хрватских, и каквих год, који је нису хтели у своје редове. Нигде није лако наћи а некада и издржати свакодневни ритам који може да наметне један захтевни порфесионалац какав је била Тања Петровић, али су сви врхунски медији знали да она сама може да им подигне квалитет и рејтинг, и зато је била особа коју су сви поштовали и дивили јој се. Када је сазнала за своју болест, задивљујућа је била и њена снага да се са тиме суочи и непоколебљивост у вери да ће се изборити.

Када ми је, у нашој професионалној комуникацији први пут написала да је оперисана и да је започела терапију, рекла сам јој да дође у ову Барселону о којој ми је дала толико пута прилике да пишем, када прође кроз све то. И тек тако сам упознала мало ближе Тању Петровић, моју вршњакињу, која је почела озбиљно да ради пре свих других из наше генерације, и којом смо се поносили још док смо ми још учили школе а она већ постајала медијска звезда.

Сећам се исто тако како је на јесен 1991. зазвонио телефон док сам бескорисно седела у неком барселонском стану који је био далеко испод онога што смо многи од у нас имали у Београду. Тања је звала са Радија Б-92, тако битног медија тих тешких година, и понудила ми: 'Хоћес да те укључујемо свако јутро у програм да причаш какви су ту свакодневни обичаји и у чему се разликују од наших?'. 'Хоћу Тања', рекла сам јој, 'Знаш да се они туширају увек ујутру и да увек једу само слатке ствари за доручак', исповедила сам се. 'Па да, тако неке обичне ствари', ободрила ме је. Тако је Тања и омогућила да се не прекине мост, и да у безнађу који је свако од нас осећао тада, било да је отишао или остао, зрачи нешто што наизглед има смисла: причајмо о томе, поделимо, смејмо се.

Током свог боравка у Барселони 2009. године није хтела да пропусти да оде у овдашњи најважнији дневни лист, Ла Вангуардиа, и да уз уредника њиховог електронског издања сазна све што у будућности може применити у електронском издању „Политике”, чији је уредник остала до краја, активно радећи колико ја знам до самог краја. Била је и озбиљан познавалац музике јер је прво завршила студије музикологије; сећам се како ми је поводом мог тада четрнаестогодишњег сина Димитрија, који је вежбао на виолини неке солистичке партитуре које му је задавала његова професорка, професионална солисткиња руског порекла, казала: „Ако хоћеш да за сва времена омрзне музику, ти га и даље шаљи на те часове. Музику мора да везује и за неки пријатан социјални моменат, за дружење и забаву”. Пуно сам је пута после цитирала.

Тања је имала још много лепих планова за будућност, али их је понела са овог света. И поделимо, мислећи на њу, оно што је Сократ по Платону исказао када му је дошао судњи час: мирно се опростио рекавши да мре, и онима који остају пожелео сретан останак, а затим исказао сумњу, можда њему неопходну у том тренутку, да ко се упућује бољој судбини, то још нико не може са сигурношћу знати.

Тамара Ђермановић, Пубол, Шпанија, 21. фебруар 2013.