Slova o ljubavi i patriotske bajke

Sa velike scene Sava centra Beograđane je pozdravio američki glumac Majkl Medsen, u Hotelu „Metropol”, ispred dvorane za zvanični prijem povodom otvaranja 41. Festa, crveni tepih, kamere, fotoreporteri i beogradski paparaci. I eto, zrnce glamura došlo je i do beogradskog festivala i do svih onih kojima je jedini posao da o sopstvenom, makar i izmišljenom, glamuru sanjaju.

U festivalskoj dvorani, publika uronjena u snažnu, i dirljivu i moćnu, egzinstencijalističku priču francuskog filma austrijskog reditelja Mihaela Hanekea, koji još u svom naslovu „Ljubav” sugeriše suštinu. Jer, reč je o jednoj od lepših ljubavnih priča viđenih na velikom ekranu. O ljubavi jačoj od svega, i od života i od smrti.U kamernoj atmosferi, u prostorima jednog pariskog stana iznenada će se promeniti dnevna rutina osamdesetogodišnjeg skladnog bračnog para, Žorža i Ane, penzionisanih učitelja muzike. Kraj života je zakucao na vrata, Ana je doživela moždani udar i višedecenijska ljubav je sada na proveri. Vremešni i vidno fizički ruiniran Žorž preuzeće na sebe sav teret svakodnevne nege i brige o svojoj nepokretnoj i nemoćnoj Ani. Iz minuta u minut, iz sata u sat, iz dana u dan, do kraja. U vanserijskim glavnim ulogama su Žan Luj Trentinjani Emanuela Riva.

Hanekeov film kao velika posveta ljubavi, ali i omaž životu koji neumitno prolazi, prošlogodišnji je kanski pobednik, dobitnik nagrade EFA i najozbiljniji kandidat za Oskara u kategoriji stranog filma. Da li je među dobitnicima ovogodišnjih Oskara, znaćete dok ovo izdanje „Politike” budete čitali uz jutarnju kaficu. Takođe, znaćete i kakva je oskarovska sudbina patriotski bajkovitog „Linkolna”, jednog od najozbiljnijih i najambicioznijih filmova famoznog Stivena Spilberga, sa čak 13 nominacija za Oskara.

Kao i svi predhodni filmovi koji su spadali u kategoriju Spilbergovih „važnih filmova na važnu temu” i ovaj je u SAD dočekan sa euforijom koja je splasla posle prvih objavljenih kritičkih prikaza. Visokobudžetni biografski film o nekoliko ključnih meseci u životu Abrahama Linkolna, o razdoblju kada je uspeo da tokom zime 1865. godine u Kongres uprogura 13. amandman kojim se ukida ropstvo, ispostavio se kao prilično službeno, politički kruto žitije. Šteta, jer Spilberg, tačnije njegov scenarista Toni Kušner, pokazuju kako je jedan od najhumanijih zakonskih akata u istoriji Zapada nastao kao rezultat mućki, korupcije i antipatičnog politikantstva, što je prilično privlačna filmska subverzija koja se, nažalost, rasipa tokom revelike upotrebe staromodnih i teatarski nakrcanih deklamacija, dugih glumačkih monologa i politički značajnih govora.

Spilberg (Toni Kušner) Linkolna prikazuje kao heroja demokratije, u smislu daje kao čovek balansirao u prostoru mogućeg, pazeći da ne iskorači u nepoznato. Takav je i sam film. Spilbergovom „Linkolnu” se, doduše, ne može sporiti povremena spektakularnost i rediteljsko majstorstvo u gradnji atmosfere i u detaljima. Ne može se, a da se ne kažu mnoge reči hvale na račun izvanrednog britanskog glumca Danijela Deja Luisa, koji je Abrahama Linkolna maksimalno oživeo. Ono što je najveći problem ovog filma jeste prenapisani Kušnerov scenario.

Problem „prenapisanog” scenarija ima i koprodukcijski film „Krugovi” Srdana Golubovića, koji je posle uspešnih nastupa na festivalima Sandens i Berlinale, na 41.Festu imao domaću premijeru. Unutrašnja struktura „Krugova” nije tako čvrsta, kako je to bio slučaj u predhodnim Golubovićevim filmovima „Apsolutnih sto” i naročito u „Klopci”. Razlog za to, čini mi se, leži pre svega u tome što čitava scenarističko-dramaturška konstrukcija – građena očigledno po uzoru (pre)kompleksnog Injarituovog „Vavilona” i takozvanog „leptirovog efekta” u narativnom toku (odnosno efekta kamena bačenog u vodu koji stvara koncentrične krugove) – nije dovoljno dobro „zašrafljena” još u fazi pisanja. Ipak, na idejnom, tematskom i stilskom planu, film „Krugovi” je za poštovanje. On ukazuje na Golubovićev estetsko-rediteljski senzibilitet koji je kao vrednost specifičan u srpskom filmu i koji valja negovati. Iz glumačke ekipe izdvojila bih, ovom prilikom, mladog Nikolu Rakočevića. Izvanredan je. Emotivna skala s kojom suptilno i krajnje uverljivo gradi svoj lik je za dugo pamćenje...