Bazelicu se (ipak) ne piše crno

Specijalno za Politiku

Klosternojburg – Donjoaustrijski muzej Esl nastavlja sa tradicijom retrospektiva velikih umetnika koja je sredinom januara u Klosternojburg dovela i Georga Bazelica, čija se dela već duže kotiraju među najskupljima na aukcijama širom sveta. Povod za izlaganje četrdeset i četiri ulja na platnu i jedne skulpture („Moja nova kapa” iz 2003) koji potiču iz privatne kolekcije bračnog para Esl jeste umetnikov sedamdeset i peti rođendan koji je Bazelic pro forme, nekoliko dana pred svoj pravi „jubilej”, proslavio i u muzeju. 

Svi izloženi radovi su naslikani (i u jednom usamljenom slučaju – izvajani) između 1968–2012 i postavljeni hronološki, pokazujući fragmente razvojnih faza Bazelicovog stvaralaštva.

„Najbolji momenat je kada nešto izađe taze iz ateljea jer čovek tada ne mora da se pravda zbog onoga što je naslikao. Kod ovakvih izložbi to nije moguće jer gospodin Esl želi da pokaže za šta je dao pare, što je njegovo pravo bez obzira na to šta ja o tome mislim. Sada ne mogu da mu kažem – slušaj onomad nisam bio u pravu, naslikao sam glupost – da li bih mogao da premalam platno?“, objasnio je Bazelic.

Ime čoveka koji je postavio slikarstvo naglavačke kada je 1969. počeo da kači gotova platna naopačke u poslednje vreme se, doduše zahvaljujući fabrikovanoj priči, ponovo nalazi u žiži interesovanja; u štampi je krajem 2012. osvanula vest da je Georg Bazelic odlučio da slika samo crna platna i ovu neproverenu glasinu su preuzeli i ozbiljni listovi poput nemačkog „Cajta” koji je pompezno najavio slikarevu komercijalnu propast naslovom „Vidimo crno za Bazelica”.

Naviknut na nesporazume sa, uglavnom nemačkim, listovima Bazelic je u muzeju Esl sa sebe nonšalantno stresao glasine o „crnom” slikarstvu: „Kod mene se nedavno u ateljeu pojavio jedan fotograf koji me je slikao dok sam stajao ispred platna prefarbanog u crno. Pre nego što sam shvatio o čemu se radi, objavljena je vest da sam započeo novu fazu slikarstva u kojoj slikam samo crnom bojom”, objašnjava slikar.

Tema kojom se Bazelic trenutno bavi jesu „Ruske slike” koje je prvi put počeo da slika devedesetih i čije kompozicije ponovo obrađuje novim metodama – svaki od originala je snimljen kamerom, fotografije su razvijene kao negativi i na osnovu njih nastaju nova platna. Jedan od poznatih Rusa visi i na zidu muzeja Esl. „Lenjin na tribini (A. M. Gerasimov)” iz 1999. je jasna referenca na likovnu i plakatnu umetnost istočnog bloka u kome je Bazelic, kao stanovnik zidom izolovanog socijalističkog Berlina, proveo svoju mladost: „Nikada se nisam bavio politikom sem što sam rekao da su komunizam i socijalizam velike prevare. Ali sa tim mišljenjem sam stajao prilično usamljen jer su 1968. mahom svi bili levičari”, objašnjava Bazelic. Jasno distanciran od socijalističkog realizma, zbog koga je ranije bio izbačen sa studija na Likovnoj akademiji u istočnom Berlinu, iako se već 1958. seli u Zapadni Berlin, Bazelic ne može da se pronađe ni u zapadnjačkom apstraktnom slikarstvu, zbog čega stvara sopstveni „naopak” stil. Početak ove faze označilo je ulje na platnu „Šuma naopačke” iz 1969. koje se ne nalazi na izložbi, ali su zato prisutni neki od najupečatljivijih radova iz ove značajne prekretnice u Bazelicevom slikarstvu: „Pas u čučnju” (1968), „Čokot” (1969), „Crnac – 2. Hadendoa” (1972) i mnogobrojne impresije prirode iz ovog perioda.

Suočavanje sa prošlošću i ponovno obrađivanje istih tema nisu novine u Bazelicovom pristupu sopstvenom slikarstvu na šta nas u prvoj izložbenoj prostoriji podsećaju dva ulja na platnu: „Ponovo loša ocena” iz 1999. je dobila svoju novu interpretaciju 2012. sa kompozicijom „I još jednom loša ocena”. Bazelic otvoreno govori o svojoj početnoj nesigurnosti u pogledu autoreciklaže i kaže: „Sve u vezi sa serijom ’Remiks’ ima veze sa stvarima koje sam radio u prošlosti. Povremeno izrone dela na koja sam zaboravio i od njih nastaju novi radovi. Pogledam ih, izanaliziram i uradim reviziju. Najviše sam bio okuražen iskustvima Edvarda Munka i Endija Vorhola.” 

Retrospektiva Georga Bazelica „Radovi 1968–2012” u muzeju Esl u Klosternojburgu traje do 20. maja.