Zakasnela briga za nastavnike

Ovih dana zavladala je panika među prosvetarima zbog činjenice da će u septembru u klupe gimnazija i srednjih stručnih škola u Srbiji sesti oko 7.000 prvaka manje nego prethodnih godina. Predstavnici sindikata prosvetara sada upozoravaju na ovu alarmantnu činjenicu i strahuju da će zbog toga 250 odeljenja biti ugašeno. To će, po njihovom mišljenju, neminovno dovesti do stvaranja tehnološkog viška od bar 500 nastavnika, a ne zna se broj onih koji neće imati pun fond časova. Sindikalci se bune i protiv finansiranja po glavi učenika koje treba da zaživi od iduće školske godine, smatrajući da će i to ugroziti nastavnike.

Sa druge strane, nadležni u Ministarstvu prosvete tvrde da nijedna škola neće biti ugašena, i da nijedan nastavnik neće ostati potpuno bez posla. Doduše, neće imati svi pun fond časova, što će automatski značiti i manje plate.

Možda bi sve ovo neko protumačio kao prevremenu brigu sindikalaca za svoje članove, jer do septembra ima još pola godine, ili kao pravovremenu brigu resornog ministarstva o svojim zaposlenima, jer se i jedni i drugi, zalažu za – profesore.

Ali da li je tako? Generacija sadašnjih osmaka, u kojoj je oko 7.000 učenika manje nego prethodne godine, upisana je u osnovnu školu pre osam godina. Još tada se znalo za ovaj drastičan demografski pad stanovništva koji je „krivac” za manji broj osmaka. Za proteklih osam godina i sindikalci i resorno ministarstvo imali su mnogo prilika i vremena da reaguju: prvi predlozima i programima za racionalizaciju školskog sistema i upozorenjima na činjenicu da će se na jesen 2013. u srednjim školama naći 7.000 manje prvaka, a drugi konkretnim akcijama u obrazovnom sistemu – formiranjem odeljenja sa manjim brojem đaka, stimulisanjem onih koji su stekli uslove za penziju da prihvate socijalni program i povremenim smanjivanjem broja odeljenja u srednjim školama – naročito za ona zanimanja za koja na tržištu rada ne postoji nikakva potreba. A srednjoškolaca sa takvim zanimanjima na evidenciji nezaposlenih Nacionalne službe zapošljavanja ima na desetine hiljada.

Ali, malo šta je od toga urađeno, a problem više nije samo u najavi – mnogi nastavnici će ga osetiti početkom septembra kada ne budu imali kome da predaju. I sada moraju da se nađu konkretna rešenja – dakle na potezu su i resorno ministarstvo i sindikati. Jer upozorenja sindikalaca da neće prihvatiti novi način finansiranja, koji je inače najavljen pre četiri godine, neće dovesti do toga da se problem reši, baš kao ni obećanja da nastavnici neće ostati potpuno bez posla. Ona sigurno ne znače mnogo – i sa sadašnjim punim platama profesori teško preživljavaju.

Školski sistem jeste glomazan, delom zastareo i mora da se prilagodi sadašnjici. Samo je potrebno sa priče preći na dela i više misliti na učenike koji su u svemu tome nekako ostali po strani, a oni bi morali i nadležnima i sindikalcima, ali i nastavnicima da budu najvažniji.