Закаснела брига за наставнике

Ових дана завладала је паника међу просветарима због чињенице да ће у септембру у клупе гимназија и средњих стручних школа у Србији сести око 7.000 првака мање него претходних година. Представници синдиката просветара сада упозоравају на ову алармантну чињеницу и страхују да ће због тога 250 одељења бити угашено. То ће, по њиховом мишљењу, неминовно довести до стварања технолошког вишка од бар 500 наставника, а не зна се број оних који неће имати пун фонд часова. Синдикалци се буне и против финансирања по глави ученика које треба да заживи од идуће школске године, сматрајући да ће и то угрозити наставнике.

Са друге стране, надлежни у Министарству просвете тврде да ниједна школа неће бити угашена, и да ниједан наставник неће остати потпуно без посла. Додуше, неће имати сви пун фонд часова, што ће аутоматски значити и мање плате.

Можда би све ово неко протумачио као превремену бригу синдикалаца за своје чланове, јер до септембра има још пола године, или као правовремену бригу ресорног министарства о својим запосленима, јер се и једни и други, залажу за – професоре.

Али да ли је тако? Генерација садашњих осмака, у којој је око 7.000 ученика мање него претходне године, уписана је у основну школу пре осам година. Још тада се знало за овај драстичан демографски пад становништва који је „кривац” за мањи број осмака. За протеклих осам година и синдикалци и ресорно министарство имали су много прилика и времена да реагују: први предлозима и програмима за рационализацију школског система и упозорењима на чињеницу да ће се на јесен 2013. у средњим школама наћи 7.000 мање првака, а други конкретним акцијама у образовном систему – формирањем одељења са мањим бројем ђака, стимулисањем оних који су стекли услове за пензију да прихвате социјални програм и повременим смањивањем броја одељења у средњим школама – нарочито за она занимања за која на тржишту рада не постоји никаква потреба. А средњошколаца са таквим занимањима на евиденцији незапослених Националне службе запошљавања има на десетине хиљада.

Али, мало шта је од тога урађено, а проблем више није само у најави – многи наставници ће га осетити почетком септембра када не буду имали коме да предају. И сада морају да се нађу конкретна решења – дакле на потезу су и ресорно министарство и синдикати. Јер упозорења синдикалаца да неће прихватити нови начин финансирања, који је иначе најављен пре четири године, неће довести до тога да се проблем реши, баш као ни обећања да наставници неће остати потпуно без посла. Она сигурно не значе много – и са садашњим пуним платама професори тешко преживљавају.

Школски систем јесте гломазан, делом застарео и мора да се прилагоди садашњици. Само је потребно са приче прећи на дела и више мислити на ученике који су у свему томе некако остали по страни, а они би морали и надлежнима и синдикалцима, али и наставницима да буду најважнији.