Sloboda religije i moja žena

Ne spadam u ljude koji su ortodoksni vernici, a nisam ni nevernik. Ja verujem u Boga, na svoj način. U mojim mislima Bog je istinska ljubav, raskošna mašta, lepo osećanje…

I milosrđe, svakako.

Moja žena je vernik, često u društvu kaže da je religiozna. U vreme života u Jugoslaviji išla je u crkvu, ne baš redovno, ali je obavezno odlazila na ponoćku, uoči katoličkog Božića. Redovno smo slavili i moj pravoslavni, i njen katolički Božić. Redovno smo takođe slavili i Dan svetog Save i to je bio najveći praznik u mojoj kući. 

Po pravilu, išli smo kod komšija kada bi nas pozivali na jagnjetinu i baklavu, na Bajram.

Bila su to ipak lepa vremena kada poštovanje drugih ljudi i njihovih običaja nije bila samo obaveza nego i radost. Nismo, tada, mogli ni zamisliti da će među komšijama doći do međusobnog klanja i ubijanja i propasti jedne lepe tradicije. Bilo, pa prošlo…

I pre nego što sam došao u Ameriku, pre petnaest godina, znao sam da je ispoljavanje religije jedna od osnovnih ljudskih sloboda. Predsednik SAD u vreme Drugog svetskog rata Franklin Delano Ruzvelt rekao je da postoje četiri slobode: sloboda govora , religije, sloboda od straha i sloboda od siromaštva.

Elem, moja žena je stekla nekoliko prijatelja Amerikanaca, među kojima je bilo i katolika. Malo-pomalo postavilo se i pitanje kako se upražnjava religija, ideš li u crkvu, kupuješ li poklone članovima svoje familije za Božić…

- Idem u crkvu, odgovorilaje kratko moja žena.

- U koju?

- U tu i tu crkvu, u toj i toj aveniji.

- Jesi li bila prošle nedelje na misi?

- Jesam, rekla je moja supruga.

- Kako se zove sveštenik?

Pošto moja žena baš te nedelje nije bila u crkvi i inače je nije interesovalo kako se zove sveštenik ni u Jugoslaviji a ni u Americi, nije naravno ni znala njegovo ime…

Jednog lepog januarskog dana kada smo šetali kraj mora, počela je njena kratka ispovest:

- O, Bože, čovek izgleda nema nigde slobode religije, rekla je. Ovde me pitaju idem li redovno u crkvu, kako se zove sveštenik, do kada je trajala misa… U onom našem socijalističkom društvu išla sam u crkvu kada sam ja htela i osećala potrebu, istina dešavalo se ponekad da to bude i pod dežurnim okom policije, pogotovu uoči Božića, na ponoćku. Čak je i moj prvi komšija, policajac, rekao da me je video i da nije baš lepo da žena novinara ide u crkvu. Ja hoću slobodno da verujem u Boga i da ispoljavam svoju religiju onako kako želim, bez mnogo pitanja i bez policijskog budnog oka. Dakle, baš onako kako je rekao vizantijski car Konstantin, pre 1700 godina, prilikom usvajanja Milanskog edikta: svako da veruje kako mu srce hoće…

Ljudi su, dakle, svuda isti bez obzira na vreme, države i sisteme. Brinu o drugima najčešće kada njima to nije potrebno, a najmanje kada su u nevolji.

Ili drugim rečima sloboda religije je relativna stvar. U našem životu ipak se neće ništa promeniti: mi i dalje slavimo i katolički Uskrs i pravoslavni Vaskrs, a tako će biti i za oba Božića, sa poklonima za sve članove porodice.

A najlepše će svakako biti kada opet budemo slavili 27. januar – Dan svetog Save, ne samo zbog mog rođendana…

Savo Petrović, Florida, USA