Слобода религије и моја жена

Не спадам у људе који су ортодоксни верници, а нисам ни неверник. Ја верујем у Бога, на свој начин. У мојим мислима Бог је истинска љубав, раскошна машта, лепо осећање…

И милосрђе, свакако.

Моја жена је верник, често у друштву каже да је религиозна. У време живота у Југославији ишла је у цркву, не баш редовно, али је обавезно одлазила на поноћку, уочи католичког Божића. Редовно смо славили и мој православни, и њен католички Божић. Редовно смо такође славили и Дан светог Саве и то је био највећи празник у мојој кући. 

По правилу, ишли смо код комшија када би нас позивали на јагњетину и баклаву, на Бајрам.

Била су то ипак лепа времена када поштовање других људи и њихових обичаја није била само обавеза него и радост. Нисмо, тада, могли ни замислити да ће међу комшијама доћи до међусобног клања и убијања и пропасти једне лепе традиције. Било, па прошло…

И пре него што сам дошао у Америку, пре петнаест година, знао сам да је испољавање религије једна од основних људских слобода. Председник САД у време Другог светског рата Франклин Делано Рузвелт рекао је да постоје четири слободе: слобода говора , религије, слобода од страха и слобода од сиромаштва.

Елем, моја жена је стекла неколико пријатеља Американаца, међу којима је било и католика. Мало-помало поставило се и питање како се упражњава религија, идеш ли у цркву, купујеш ли поклоне члановима своје фамилије за Божић…

- Идем у цркву, одговорилаје кратко моја жена.

- У коју?

- У ту и ту цркву, у тој и тој авенији.

- Јеси ли била прошле недеље на миси?

- Јесам, рекла је моја супруга.

- Како се зове свештеник?

Пошто моја жена баш те недеље није била у цркви и иначе је није интересовало како се зове свештеник ни у Југославији а ни у Америци, није наравно ни знала његово име…

Једног лепог јануарског дана када смо шетали крај мора, почела је њена кратка исповест:

- О, Боже, човек изгледа нема нигде слободе религије, рекла је. Овде ме питају идем ли редовно у цркву, како се зове свештеник, до када је трајала миса… У оном нашем социјалистичком друштву ишла сам у цркву када сам ја хтела и осећала потребу, истина дешавало се понекад да то буде и под дежурним оком полиције, поготову уочи Божића, на поноћку. Чак је и мој први комшија, полицајац, рекао да ме је видео и да није баш лепо да жена новинара иде у цркву. Ја хоћу слободно да верујем у Бога и да испољавам своју религију онако како желим, без много питања и без полицијског будног ока. Дакле, баш онако како је рекао византијски цар Константин, пре 1700 година, приликом усвајања Миланског едикта: свако да верује како му срце хоће…

Људи су, дакле, свуда исти без обзира на време, државе и системе. Брину о другима најчешће када њима то није потребно, а најмање када су у невољи.

Или другим речима слобода религије је релативна ствар. У нашем животу ипак се неће ништа променити: ми и даље славимо и католички Ускрс и православни Васкрс, а тако ће бити и за оба Божића, са поклонима за све чланове породице.

А најлепше ће свакако бити када опет будемо славили 27. јануар – Дан светог Саве, не само због мог рођендана…

Саво Петровић, Флорида, УСА