Kišu s ljubavlju

Istaknuti turski pisac Nedim Gursel bio je gost novosadskog „Prozefesta” i beogradske „Geopoetike” koja je objavila njegov roman „Alahove kćeri”, u prevodu Mirjane Marinković. Gursel predaje tursku književnost na Visokoj školi za orijentalne jezike u Parizu. U središtu romana „Alahove kćeri” je život i borba proroka Muhameda, dok se vremenski krugovi priče rasprostiru od preislamskih vremena, preko Prvog svetskog rata, do danas. Za ovu knjigu Gursel je dobio Nagradu za slobodu misli i izražavanja Zajednice izdavača Turske, iako je zbog svojih knjiga često trpeo osudu. Inače, ovo nije prva poseta Gursela Srbiji, bio je ovde i 1989. godine. Taj boravak vezuje za Danila Kiša: „Upoznao sam Kiša dok sam bio doktorand u Parizu, radili smo na temama iz komparativne književnosti. Postali smo  prijatelji, često smo zajedno sedeli i pili. Imam jednu bolnu uspomenu vezanu za njega. Pošto nismo imali mnogo vremena da se viđamo u Parizu, predložio mi je da dođem u Beograd na oktobarske susrete pisaca. Uzeo sam kartu, seo u avion, i u ’Liberasionu’ pročitao vest o Kišovoj smrti. Kada sam došao u Beograd otišao sam na njegovu sahranu. Zahvaljujući upravo Kišu zavoleo sam srpsku književnost, a Andrića i Selimovića čitao sam još kao mlad čovek.”

Da li onaj ko piše o Muhamedu kao književnom liku unapred zna da će doživeti optužbe?

 „Alahove kćeri” je roman koji preispituje religiju, pokazuje na koji način se vera gubi, ali ne omalovažava one koji veruju.

Pre svega sam naslov a zatim i sadržaj knjige u Turskoj su izazvali reakciju, zato što je po islamskoj veri Alah neko ko nije rođen i ko nema potomstva. Zato se govorilo da on ne može imati kćeri. Alahove kćeri termin je koji potiče iz arapskog jezika i koji je bio u upotrebi u plemenu Kurejš. U jednoj kuranskoj suri pojavljuju se tri boginje, pod imenima Lat, Uza i Manat. Ali, fanatični pojedinci, koji ne poznaju ove činjenice, već na sam naslov su pokazali otpor prema knjizi. Osnovna stvar, koja je napravila problem, jeste što sam od proroka Muhameda napravio književnog junaka. Jer, na taj način pisac ulazi u domen sakralnog, što nije prihvaćeno sa stanovišta islamske religije. Međutim, u romanu „Alahove kćeri” Prorok nije žižna tačka, postoji i lik dede koji se borio u Prvom svetskom ratu, koji je svoga unuka vaspitao u islamskom duhu i vodio ga u džamiju.

Da li u tom delu romana ima autobiografskog?

Mogu da kažem da ga ima u izvesnoj meri. Moje detinjstvo prošlo je pod okriljem dede muslimana, ali sam se kasnije odvojio od toga sveta, postao sam ateista. Jedan od razloga zbog kojih sam napisao ovaj roman jeste taj što sam želeo da uspostavim vezu sa svojim detinjstvom, i zato karakter deteta u ovoj priči zapravo podseća na mene kao dečaka. Isto tako, lik starca podseća na mog dedu po majci, ja nosim njegovo ime. Zvao se Ahmet Nedim.

Pripadate dvema kulturama, turskoj i francuskoj. Da li je na vaše opredeljenje da postanete ateista uticalo i nešto od francuskog racionalizma?

Naravno, možemo reći da je francuska kultura u velikoj meri prošla kroz laicizam. Ali smatram da je laicizam nužnost demokratije. Dakle, postoji sloboda vere i sloboda da se ne veruje. Nisam potpuni ateista, pre sebe definišem kao agnostika. Dakle, da li Bog postoji ili ne, to je nešto što me prevazilazi, ne mogu to da znam. Ali, smatram da religiju treba posmatrati kritički, i ne moramo da prihvatimo sve njene dogme.

Alahove kćeri oličenje su i tog ženskog principa koji je važan u vašem romanu. Kakvo je mesto žene u okviru religijskog i kulturnog koda islama?

Dajem reč trima boginjama koje govore o vremenu rađanja islamske vere, a jedna je čak zaljubljena u Muhameda. I u ličnom životu proroka Muhameda žene su igrale značajnu ulogu. Prva njegova žena Hatidža prva je i poverovala da je on Božji poslanik. Upravo sam hteo da objasnim taj složeni karakter Muhameda u ovom romanu, zato što je najpre živeo jedan monogamni brak sa Hatidžom, ali posle njene smrti on uzima trinaest zvaničnih žena. Za mene kao pisca to je zagonetka, kako to da jedan čovek iz monogamnog braka prelazi u poligamiju. Može se reći da je u vreme kada je prihvaćena islamska religija položaj žene bio unapređen u odnosu na mnogoboštvo. Ali, ukoliko bismo danas primenili i ta pravila, unazadili bismo ženu. Međutim, osnovna Muhamedova drama jeste što nije imao muškog potomstva. Zbog toga su ga mnogobošci nazivali pogrdnim imenima, a Prorok svoju ličnu dramu iznosi u Kuranu. Ovaj problem upravo se pominje u najkraćoj suri, koja glasi: „Onaj ko tebi kaže da nemaš muškog potomstva, gori je od tebe.”

Da li su tradicija i istorija inspiracija i drugim turskim piscima?

Ono što najviše zanima savremene turske pisce jeste osmanska istorija. U jednom svom romanu, „Osvajač”, opisao razdoblje sultana Mehmeda Fatiha i osvajanje Carigrada. Takođe Orhan Pamuk je u „Beloj tvrđavi” opisao jedan deo osmanske istorije. Oktaj Anar takođe je pisac koji se inspiriše osmanskom istorijom. Posle osnivanja Republike Turske u prvom planu u turskoj književnosti bila je stvarnost Anadolije, pitanja i problemi seljaka. Kemalistička turska u izvesnoj meri je odbacivala osmansko nasleđe. I zbog toga je u poslednjih trideset godina došlo do skretanja pažnje na ove teme iz osmanske istorije, kao vrsta reakcije na dotadašnju praksu. Ima i drugih tema, i u nekim mojim knjigama erotika zauzima značajno mesto. Jedan od mojih romana, „Prva žena”, bio je zabranjen i povučen posle državnog udara – 1980. godine.

Marina Vulićević