Učinak meke sile

Od početka devedesetih godina prošlog veka, s kraćom pauzom pre i posle Dejtona, u američkom Stejt departmentu su preovladavale snage koje su Srbiju ocenjivale kao „remetilački faktor”.

Ublažavanjem retorike i izbegavanjem javne upotrebe ovog termina ne znači da takva ocena nije zadržana u označavanju srpske politike i posle 5. oktobra.

Što nije urađeno brutalnom agresijom 1999. trebalo je dovršiti „mekom” silom radi postizanja dva suštinska cilja: prvo da se Srbija „navede” da normalizacijom odnosa sa „državom Kosovo” prećutno prizna da je agresija, kao „humanitarna intervencija”, bila neophodna i, drugo, da se kroz oslabljenu Srbiju, na jednoj, i konsolidovanu „državu Kosovo”, na drugoj strani, stvori novi bezbednosni poredak koji će omogućiti Vašingtonu da konačno „digne ruke” od Balkana i posveti se drugim delovima sveta, posebno Bliskom i Srednjem istoku.

Za Vašington, sporazum iz Brisela i njegova implementacija treba da označe stvaranje „prijateljskog okruženja” za Bondstil, jednu od najvećih vojnih baza Pentagona u ovom delu sveta, koju, eto, privremeno rentira i za potrebe Kfora, iako je ona veoma važno strateško uporište za brze intervencije i izvan regiona.

Ukoliko Srbija ne bude „poslušna” u implementaciji Briselskog sporazuma, otvorio bi se plan „B” jer Srbija ima još toga da „isporuči”.

Taktičkim povlačenjem iz regiona Balkana iz nužde, makar i privremeno, Vašington tu prazninu svesno prepušta EU (čitaj: Nemačkoj) i Turskoj, razgraničavajući im uloge i pozicije.

Zadatak EU, po zamisli Vašingtona, jeste da drži na „uzdi” sve zemlje Balkana kao drugorazredne članice, na periferiji, kao nerazvijeni deo, sa drugačijim pravima i obavezama, ali ekonomski i posebno finansijski zavisne od „jezgra”.

Da bi kompenzovao nepovoljan odnos EU prema Turskoj, Vašington nastoji da ovu evroazijsku zemlju više veže za sebe prepuštajući joj, kao strateški veoma značajnom članu NATO, veći politički i ekonomski upliv u region Balkana, stvarajući tako konflikt interesa EU i Turske.

Pri tom, SAD zadržava pravo da eventualno sutra arbitrira kao što to danas radi u pregovorima Beograda i Prištine u Briselu, stavljajući do znanja EU da nije sposobna, bez pomoći Vašingtona, da rešava probleme u „svojoj kući”.

I zaista, sve što Brisel radi u sređivanju odnosa Beograda i Prištine, uz uslovljavanje „datuma”, zamisao je i supervizija Vašingtona.

Ovako povlašćeni položaj na Balkanu Turska bi trebalo da kompenzira Vašingtonu na dva načina. Prvo, kao članica NATO, sa znatnim vojnim efektivima, i drugo, kao pouzdan islamski faktor.

Posle „svođenja računa” sa Srbijom i stabilizovanja „države Kosovo”, preostaje Republika Srpska kao sledeći „remetilački faktor” koji stoji na putu učlanjenja BiH u NATO. Taktika je nepromenjena: orkestrirani napadi na najjaču kariku (Dodika) u samoj RS, a zatim, animiranjem tabloida, i u Srbiji.

Da li je Srbija u ovakvim okolnostima mogla u Briselu postići nešto više, ostaje da se analizira. Sve su prilike da vlada nije raspolagala validnim informacijama na osnovu kojih bi sačinila valjanu analizu interesa glavnih svetskih faktora i, na osnovu nje, uz pomoć „onih” koji bi možda hteli da nam pomognu, pripremila adekvatnu platformu i nastup.

Ostaje, posle svega, otvoreno pitanje: da li je oružana agresija 1999. bila „nedovršeni rat” bez kapitulacije i da li je „meka sila” postigla više.

Ambasador u penziji