Malina i druge jadi

Priča o malinama i malinarima nas uverava u biblijsku istinu da ničeg novog nema pod suncem. Novo je što je prihod sve manji i što je svake godine veći broj malinara, povratnika u zavičaj. Do juče stručnjaci svih vrsta pod stare dane latiše se motike od koje su negda pobegli. Stavio je i pisac ovih redova svoj životić na muke tantalove, jer nema vajde od pisanja, knjige više niko i ne želi, poeziju pogotovu. Neće više knjigu ni kao poklon. Šta će mi, ne idem u školu.

Šta će sutra biti toliko dalekovidi nismo, kaza aforističar.

Davno je Filostrat napisao: „Bogovi vide budućnost, ljudi sadašnjost a mudraci ono što će se upravo dogoditi. Naši mudraci su otišli u svet”.

Šta nam preostaje? Ulazak u Evropsku uniju.

Kažem čiča Gavrilu: „Ne brini što je malina ostala kratka, što se suši, što stajnjaka nema jer nema stoke, sela pusta, sad se bleji po gradovima. Ne sekiraj se što hemija ne valja, evo uvozi se i iz Kine, naši to samo prepakuju, razblaže, ime promene... Šta nam šalju u toj hemiji saznaćemo kasno. Kad nam njive ostanu jalove. Šalju nam zaražene sadnice malina, i mi vidimo tek kada posadimo. Kada se osuši. Tulamin iz Engleske prošao sve naše kontrole sa rakom korena. I novine su o tome pisale.

Naši su bolji, u veštačko đubrivo stavljaju ekološku rizlu, navikava se i malina na oskudicu, u azotnom đubrivu nema azota, ali ga ima u deklaraciji. Zemlja je bolesna od hemije biće potrebne godine da se oporavi. A dušmani nas zaprašuju odozgo, naši se zabavljaju farmom, Veliki brat likuje. Stiglo Orvelovo doba, Bog se u evru objavio.

Ali nema razloga za brigu: u Evropsku uniju ćemo. Pa kada se primaknemo tim fondovima, neće nam niko moći ništa jer „jači smo od sudbine”.

Neću ja niđe odavle, kaže čiča Gavrilo. Gde ovakav kljakav i mator da idem tamo? Radićemo ovde koliko možemo. Ovi iz gradova neka idu, ionako su im fabrike u kovrag zarasle. Inače, ima ideja da se stanje popravi. Eto, novinarka iz Niša predlaže da se u tom gradu, pa i u Srbiji razvija socijalni turizam. Samo oglasite, ima da grunu iz sveta da vide kako se živi bez para, rada, bez ičega.

Tako čiča, neće u Evropsku, a koliko znam mnogi misle da će ići, i ne slute da i kada se uđe u Evropsku da će ovde biti i da će ovde raditi. Jesi u evropskoj, ali ćeš biti ovde. Ipak, neće biti kao ovo sada. Ogrebali šerpu pa onda odlučili da se štedi. Štedi se kada se ima, sad je sve zalud. Nego, Mirkane, završi taj roman o malinarima, o našoj muci malinarskoj. O tome kako je crveno zlato sada sumorne boje. I opet ćemo se mi kao lane boriti za cenu, ali neće biti vajde. Sada su hladnjačari i spahije i dahije. I opet se cena ne zna, a ni količina. Odlučuju, čujem, u kabinetima stručnjaci koji misle da i malina kao krompir raste na drvetu. Kao i lane, kao svagda.

Pišem roman „Crveno zlato sumorne boje” o tome, a Don Dobrilo od Vigošta očekuje izlazak iz štampe svog: „Vreme kokoški”. Raspituju se za taj roman. To je priča našeg vremena. Još u rukopisu preveden je na engleski. Jer ima tamo predloga za rešenje krize. Između ostalog, jedan od junaka u romanu predlaže da se sve lopurde na Goli pošalju, a zatim da se organizuju turističke posete; da se za pare vidi da se lopovluk ne isplati. Roman „Vreme kokoški” čitala je Dona Petkana, i reče, gorke suze je lila, tako je verno opisana muka malinarska. Kao paščad se muče, zapečena duša, oslabe, usuču se malinari da se čudiš kako onako sitna bobica pojede čoveka.

Ko snimi film o malinarima taj će dobiti Oskara. Zanimljivo će biti Evropi, i svetu, da vidi egzotiku, pola veka se na isti način obrađuje, bere, gura, nosi, vuče, sulja, saginje, puzi... Ko sve bere? Deca, stari i sve moguće profesije. Došli iz grada da se ovajde, ekonomisti, pravnici, inženjeri i penzioneri u izanđalim odelima. Još se ne zna koliko ih preko leta u malinjacima ostane. Ko o tome da vodi brigu? Bereš dok ne padneš. Čudo, tri grama bobica a prepolovi čoveka. Dok ne zakrče creva ne jede se. Beri, gajbica, vajdica.

Samo da ne bude kako će biti. Onako kako u Bibliji piše:Žetva je prošla, leto minulo, a mi se ne izbavismo. (Jer., 8:20).

Književnik, živi u Nišu i Trešnjevici