Pačja škola

Budimo otvoreni u startu – niko nikoga ne tera da drži kućne ljubimce, niti one koji ih nemaju primorava da ih vole. U ovoj vezi ljubav i nije bitna. Nisu nam potrebni ni zakoni usklađeni sa propisima Evropske unije da kažu šta nam je činiti.

Znali su Srbi pre ove Evrope šta znači društvo životinje – svaka druga porodica imala je ili sada ima kućnog ljubimca.

Kultura odrastanja uz životinje negovana je kod nas mnogo pre nego je nastala Evropska unija. I toliko zakona i propisa imamo u oblasti brige prema životinjama da se njima može ogrnuti cela Srbija, a opet džaba – uzajamnog poštovanja nema nimalo.

Ispod medijskih objava da vlasnici sa ljubimcima mogu da gledaju predstavu u „Bitef teatru” i da zajedno mogu u određene lokale, restorane i prodavnice stoje komentari: „Ako ti voliš džukele, nemoj da mi ih šetaš po gradu, drži ih u stanu nekulturo”, a ispod vesti da je pit bul odgrizao devojčici uho ili mladiću otrgao komade mesa sa tela: „Stop linču nad životinjama, moj pas nikoga ne bi povredio”.

Srbija je 2010. godine ratifikovala Evropsku konvenciju o zaštiti kućnih ljubimaca koju je doneo Savet Evrope i tako se obavezala na human tretman prema ljubimcima.

Zlostavljanje i ubijanje životinje je krivično delo. Zakon o dobrobiti životinja primenjujemo već četiri godine, od 2009. Za napuštanje kućnih ljubimaca i njihovo ostavljanje na ulici predviđene su rigorozne  kazne. Ali da li to pomaže?

I sada imamo ubistva, mučenje i trovanje životinja pesticidima smrtonosnim po čoveka i jezive napade pasa na ljude.

A odgovornost? Poštovanje? O tome smo učili u školi. Sećate se: Poštujte različitosti. Saosećajte sa drugima. Ne činite ono što ne biste voleli vama da čine. Jednostavno je.  I šta nam se desilo sa kulturom?

Čupamo cveće, a u žardinijere „sadimo” smeće. Deca veruju da mleko dobijaju od studenta (isporuka na kućnu adresu) i iz „Maksija”. Ako ovako nastavimo, pas će postati mitsko biće, a školarci će sovu da zovu guarana.

I pre nego što počnete za sve da krivite one do vas zapitajte se šta ste vi uradili za sve ovo vreme.

Nije više ni bitno da li životinje mogu u pozorište, lokale, javni prevoz... Teško da je psima i mačkama do toga stalo. Nisu u priči, ako je nekome promaklo, glavni glumci nisu životinje, već odgovorni vlasnici, savesni sugrađani i ono staro poštovanje prava i sloboda – slobodni smo onoliko koliko naša sloboda ne ugrožava druge.

Ali znao je još Čika Jova Zmaj da nam beda nije krivac: „...Svi pačići došli, na klupama stoje. Stari patak metnuo naočare svoje... Učio ih, učio od srede po petka, al’ se nisu makli, dalje od početka...”