Moja ljubav Nikola Tesla

Pesnik i diplomata Robert Andervud Džonson i njegova supruga Katarina uživali su da početkom 20. veka u Njujorku okupljaju elitno društvo na intelektualnim druženjima u svom salonu. Ovaj bračni par posećivali su Ruzvelt, Tven, Kipling, i ostali uticajni umetnički i naučni svet, a elektrionženjer Komerford Tomas na jednu zabavu dovodi i našeg poznatog naučnika i inovatora svetskog glasa Nikolu Teslu (1856–1943), koji ubrzo postaje Robertov prijatelj i –Katarinina simpatija.

O tome je u svom trećem romanu „Moja ljubav Nikola Tesla” (izdanje Smart studija), pisala Ana Atanasković, profesorka engleskog jezika, koja se zbog ove priče zaputila u Sjedinjene Američke Države. Obilazila je arhive i biblioteke u Njujorku, Delaveru, Pensilvaniji i prestonici SAD, kako bi došla do verodostojnih podataka o ovom aspektu Teslinog života budući da su pisma u Muzeju Nikole Tesle u Beogradu trenutno nedostupna zbog digitalizacije.

Istom temom, podsetimo, bavila se i Ljiljana Kojić-Bogdanović, koja je napravila plesni film „Tesla i Katarina”, sa Konstantinom Kostjukovim i Gordanom Simić u glavnim ulogama, premijerno izvedenom 2005, u glavnom gradu SAD-a.

– U svetu Teslu više ne gledaju samo kao naučnika već kao duhovnog vođu. Potrudila sam se da osvetlim taj deo njegove ličnosti. O njegovim dostignućima dosta je pisano, ali se Mark Dž. Sajfer, u knjizi, „Čarobnjak – život i vreme Nikole Tesle”, prevedenoj i kod nas, prvi bavio psihološkim aspektom naučnikove ličnosti. Tesla je simpatisao lepši pol, ali je govorio da ne namerava da žene postoje u njegovom životu – kaže Ana Atanasković dodajući da je jedino Katarina Džonson uspela da sa njim ostvari nešto bliži, prijateljski odnos.

– Tesla se Katarini obraćao sa „Kejt”; pravio je šalu na račun njenog prezimena. Bio je to prijateljski odnos, bez prelaženja granice ukusa i naznaka ljubavnog trougla. Naučnik je bio njihov kućni prijatelj i imao je običaj da njihovoj deci priča priče pred spavanje – ističe autorka i naglašava da je ovo roman o Katarininom doživljaju njihovog druženja, ali i o duhovnoj povezanosti dva bića.

„Volela bih da imam vesti od Vas, moj večiti dragi i večito ćudljivi prijatelju, bilo loše bilo dobre. No, ako nećete da mi pošaljete koji redak, barem mi pošaljite koju misao i ja ću je primiti svojim tanano podešenim instrumentom”, zabeležila je Katarina Džonson u pismu Tesli, koje je u romanu citirano prema knjizi Margaret Čejni „Tesla, čovek van vremena”. Tesla bi potom potvrđivao svoj dolazak na zabavu ili, pak, odgovarao kako zbog obaveza ipak neće biti u mogućnosti.

„Ne znam zašto sam toliko tužna, no osećam se kao da mi je sve u životu promaklo. Možda sam suviše sama i samo mi je potrebno društvo. Mislim da bih bila srećnija kada bih znala nešto o Vama. Vi, koji ste svesni samo rada i koji nemate ljudskih potreba. P. S. Da li se sećate zlatnog dolara koji ste razmenili Vi i Robert. Nosim ga ovog leta kao talisman za sve vas”, iskazivala je naklonost.

U knjizi su date činjenice, naglašava Ana Atanasković, nadograđene emocijama i razmišljanjima, ispisujući priču o žrtvi i privrženosti. Ona izdvaja i podatak da je Robert Džonson, koji je bio i ambasador SAD u Italiji, u svojim pismima suprugu, poreklom Irkinju, opisivao kao detinjastu, hirovitu i žustru, punu života i nasmejanu. „Videvši Teslinu pojavu i intelektualnu snagu, čoveka rado viđenog i na večerama, zabavama, predstavama; a pri tome kicoša i ljubitelja lepih odela; ona postaje drugačija, zaljubljena žena kojoj je ostala neuzvraćena ta ljubav” – kaže autorka koja je o ovoj temi čitala još u detinjstvu, u dodatku „Tesla i žene”, časopisa „Galaksija”, saznavši da je Tesla razmenjivao pisma i sa glumicom Sarom Bernar, i da mu je književnica Mej Klajn punih pet decenija slala po jedno pismo svakog dana…

M. Sretenović