Privlačnost EU i neprivlačnost Balkana

Obojica su se ovih dana potrudila da istaknu da je Evropska unija i dalje ostala privlačna za države iz njenog okruženja. I predsednik Evropskog saveta Herman van Rompaj i predsednik Evropske komisije Žoze Manuel Barozo nisu štedeli reči da dokažu da je sutrašnji ulazak Hrvatske u EU, kao i otvaranje pregovora sa Srbijom, dokaz da je evropska porodica naroda ostaje otvorena za nove članice i da nema zamora u proširenju EU. Štaviše, čini se da je činjenica da je Beograd, zarad dobijanja datuma početka pregovora, učinio veliki korak u takozvanoj normalizaciji odnosa sa Prištinom – ključni dokaz evropskim liderima da je članstvo u EU i dalje veoma privlačno, uprkos evroskepticizmu i negativnim kritikama.

Međutim, kada se cela situacija sagleda iz svih uglova, sasvim je očigledno da niko nije ni sumnjao u to da je EU prestala da bude privlačna bar za zemlje zapadnog Balkana. Iako pada procenat ljudi na zapadnom Balkanu koji žele članstvo svoje zemlje u EU, i dalje su tome naklonjene uglavnom natpolovične većine u svim zemljama. Problem je u tome što su, zbog iscrpljujuće ekonomsko-finansijske krize koja i dalje trese evrozonu, zemlje zapadnog Balkana postale manje privlačne za EU. Doduše, to ne znači da su vrata EU zatvorena, ali znači da će, do kraja krize, pitanja proširenja na dnevnom redu samita šefova država i vlada država članica EU biti znatno ređa i manja.

Jednostavno, Balkan je postao neprivlačan za EU, koja ima popriličan broj svojih unutrašnjih problema tako da joj malo energije preostaje da rešava probleme tradicionalno problematičnog jugoistoka Evrope. Tim problemima bave se evropski zvaničnici, poput komesara Štefana Filea, ali izabrani evropski lideri za to sada imaju znatno manje snage i volje. Strah da će u svoje redove postepeno pustiti neku novu ekonomski posrnulu Grčku ili Španiju veći je od želje da se proširenjem zauvek stabilizuje ovaj region.

Iako će sada pojedini analitičari reći da, na primer, sutrašnji ulazak u Hrvatske u EU dokaz da privlačnosti Balkana nije opala, upravo sve što se događa povodom tog sedmog po redu proširenja EU dokazuje da savršenost biblijskog broja sedam ipak se nije prenela i na sudbinu Hrvatske u EU. Sve što se proteklih nedelja ali i meseci moglo pročitati u evropskoj štampi dokazuje da zabrinutost zbog ulaska Hrvatske najveća upravo među bogatijim zemljama EU. Štaviše, ta zabrinutost je najveća u zemlji koja je najjače podržavala put Hrvatske ka članstvu u EU – Nemačkoj. Iako nemačke firme očekuju najveći profit od ulaska Hrvatske u EU, nemačka javnost se plaši da će ova balkanska zemlje biti samo još jedna u redu za finansijsku pomoć EU, kojoj najviše doprinosi upravo Nemačka.

Da je osećaj ne prevelike sreće obostran svedoče i najnovije ankete u Hrvatskoj u kojom samo 39 odsto građana pozdravlja ulazak u EU. Hrvate je minulih godina toliko pritisla ekonomska kriza da ne čudi ni to što su se vlasti odlučile za znatno skromniju proslavu nego što su to činile rumunske i bugarske vlasti pri učlanjenju 2007. Naprosto tada je ekonomska situacija na Starom kontinentu bila znatno bolja i Bukurešt i Sofija su se uzdali u tada izdašne evropske fondove.

Hrvati, pak, mnogo realnije sagledavaju ulazak u EU, ne očekujući da im 1. jula krene da teče „med i mleko”. Većina građana je postala svesna da im EU neće smanjiti nezaposlenost od 20 odsto već da na tome moraju da rade njihove vlasti. Svesni su da, po standardu, neće preko noći postati Nemci, ali ih bar teši to da će im do 2020. iz fondova EU stići oko 13,7 milijardi evra EU kako bi se prilagodili Uniji.

Činjenica da ekonomska budućnost Hrvatske i dalje izgleda sumorno plaši i EU. Odatle i odsustvo želje da se previše energije troši na rešavanje problema na zapadnog Balkanu. To potvrđuje sve ono što se dešavalo minule nedelje, kako na Savetu ministara u Luksemburgu, tako i na samitu u Briselu. Ako se izuzme učlanjenje Hrvatske i otvaranje pristupnih pregovora sa Srbijom a sa Kosovom pregovora o Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju, zapadni Balkan nije ni pomenut. Očigledno je da evropski lideri prepuštaju lokalnim vođama na Balkanu da rešavaju sopstvene probleme, a da žele da se umešaju samo tamo gde postoji strah od eventualne bezbednosne nestabilnosti i sukoba ili tamo gde lokalne vođe žele da rešavaju probleme.

Zbog svega toga, nije čudno što u Luksemburgu i Briselu niko nije ni pomenuo Albaniju, čija politička kriza već godina blokira njene evropske integracije. Niko nije pomenuo ni Makedoniju, koja se i dalje guši u unutrašnjim svađama i višegodišnjim nerešenim problemom sa Grcima oko zvaničnog imena zemlje. Čak i priča da EU sprema sankcije za Bosnu i Hercegovinu, koja je poprilično podgrejala atmosferu u Sarajevu, nije se našla ni između glavnog jela i dezerta u pauzi sednice Saveta ministara, a kamoli na samitu lidera EU. Pritisnuti sopstvenom krizom, čelnici Unije kao da poručuju zemljama zapadnog Balkana: ako ne želite vi da rešavate sopstvene probleme, to ponajmanje želimo mi.