Привлачност ЕУ и непривлачност Балкана

Обојица су се ових дана потрудила да истакну да је Европска унија и даље остала привлачна за државе из њеног окружења. И председник Европског савета Херман ван Ромпај и председник Европске комисије Жозе Мануел Барозо нису штедели речи да докажу да је сутрашњи улазак Хрватске у ЕУ, као и отварање преговора са Србијом, доказ да је европска породица народа остаје отворена за нове чланице и да нема замора у проширењу ЕУ. Штавише, чини се да је чињеница да је Београд, зарад добијања датума почетка преговора, учинио велики корак у такозваној нормализацији односа са Приштином – кључни доказ европским лидерима да је чланство у ЕУ и даље веома привлачно, упркос евроскептицизму и негативним критикама.

Међутим, када се цела ситуација сагледа из свих углова, сасвим је очигледно да нико није ни сумњао у то да је ЕУ престала да буде привлачна бар за земље западног Балкана. Иако пада проценат људи на западном Балкану који желе чланство своје земље у ЕУ, и даље су томе наклоњене углавном натполовичне већине у свим земљама. Проблем је у томе што су, због исцрпљујуће економско-финансијске кризе која и даље тресе еврозону, земље западног Балкана постале мање привлачне за ЕУ. Додуше, то не значи да су врата ЕУ затворена, али значи да ће, до краја кризе, питања проширења на дневном реду самита шефова држава и влада држава чланица ЕУ бити знатно ређа и мања.

Једноставно, Балкан је постао непривлачан за ЕУ, која има поприличан број својих унутрашњих проблема тако да јој мало енергије преостаје да решава проблеме традиционално проблематичног југоистока Европе. Тим проблемима баве се европски званичници, попут комесара Штефана Филеа, али изабрани европски лидери за то сада имају знатно мање снаге и воље. Страх да ће у своје редове постепено пустити неку нову економски посрнулу Грчку или Шпанију већи је од жеље да се проширењем заувек стабилизује овај регион.

Иако ће сада поједини аналитичари рећи да, на пример, сутрашњи улазак у Хрватске у ЕУ доказ да привлачности Балкана није опала, управо све што се догађа поводом тог седмог по реду проширења ЕУ доказује да савршеност библијског броја седам ипак се није пренела и на судбину Хрватске у ЕУ. Све што се протеклих недеља али и месеци могло прочитати у европској штампи доказује да забринутост због уласка Хрватске највећа управо међу богатијим земљама ЕУ. Штавише, та забринутост је највећа у земљи која је најјаче подржавала пут Хрватске ка чланству у ЕУ – Немачкој. Иако немачке фирме очекују највећи профит од уласка Хрватске у ЕУ, немачка јавност се плаши да ће ова балканска земље бити само још једна у реду за финансијску помоћ ЕУ, којој највише доприноси управо Немачка.

Да је осећај не превелике среће обостран сведоче и најновије анкете у Хрватској у којом само 39 одсто грађана поздравља улазак у ЕУ. Хрвате је минулих година толико притисла економска криза да не чуди ни то што су се власти одлучиле за знатно скромнију прославу него што су то чиниле румунске и бугарске власти при учлањењу 2007. Напросто тада је економска ситуација на Старом континенту била знатно боља и Букурешт и Софија су се уздали у тада издашне европске фондове.

Хрвати, пак, много реалније сагледавају улазак у ЕУ, не очекујући да им 1. јула крене да тече „мед и млеко”. Већина грађана је постала свесна да им ЕУ неће смањити незапосленост од 20 одсто већ да на томе морају да раде њихове власти. Свесни су да, по стандарду, неће преко ноћи постати Немци, али их бар теши то да ће им до 2020. из фондова ЕУ стићи око 13,7 милијарди евра ЕУ како би се прилагодили Унији.

Чињеница да економска будућност Хрватске и даље изгледа суморно плаши и ЕУ. Одатле и одсуство жеље да се превише енергије троши на решавање проблема на западног Балкану. То потврђује све оно што се дешавало минуле недеље, како на Савету министара у Луксембургу, тако и на самиту у Бриселу. Ако се изузме учлањење Хрватске и отварање приступних преговора са Србијом а са Косовом преговора о Споразуму о стабилизацији и придруживању, западни Балкан није ни поменут. Очигледно је да европски лидери препуштају локалним вођама на Балкану да решавају сопствене проблеме, а да желе да се умешају само тамо где постоји страх од евентуалне безбедносне нестабилности и сукоба или тамо где локалне вође желе да решавају проблеме.

Због свега тога, није чудно што у Луксембургу и Бриселу нико није ни поменуо Албанију, чија политичка криза већ година блокира њене европске интеграције. Нико није поменуо ни Македонију, која се и даље гуши у унутрашњим свађама и вишегодишњим нерешеним проблемом са Грцима око званичног имена земље. Чак и прича да ЕУ спрема санкције за Босну и Херцеговину, која је поприлично подгрејала атмосферу у Сарајеву, није се нашла ни између главног јела и дезерта у паузи седнице Савета министара, а камоли на самиту лидера ЕУ. Притиснути сопственом кризом, челници Уније као да поручују земљама западног Балкана: ако не желите ви да решавате сопствене проблеме, то понајмање желимо ми.