Razotkrivanje egipatske mumije

Opklade su počele da padaju. Iz udobnih fotelja širom sveta visoki zvaničnici i eksperti opšte prakse krenuli su u nagađanja budućnosti Egipta. Za jedne je vojno svrgavanje demokratski izabranog predsednika Muhameda Mursija samo podstrek da duboko podeljeno i osiromašeno egipatsko društvo krene putem građanskog rata. Za druge, pak, minuli događaji nisu vojni puč već samo nastavak egipatske revolucije koja postepeno vodi najmnogoljudniju arapsku zemlju u demokratiju.

U međuvremenu, stvarnost zasad ide u prilog prvoj prognozi, budući da na ulicama velikih egipatskih gradova lete kamenice i molotovljevi kokteli, nemiri ne jenjavaju a broj žrtava sukoba neumitno raste. Namera vojske da svrgavanjem Mursija umiri bunt u Egiptu nije uspela. Dok su dojučerašnji demonstranti na kairskom trgu Tahrir zadovoljni obaranjem vlasti pod kontrolom Muslimanske braće, kod pristalica ovog islamističkog pokreta samo je raspaljen bes što je vojska jednim potezom izbrisala njihove glasove na prošlogodišnjim parlamentarnim izborima.

Kada je pre dve godine svrgnut s vlasti do tada neprikosnoveni „faraon” Hosni Mubarak, mumificirani politički sistem Egipta počeo je da dolazi u dodir sa još pomućenim dahom demokratije i po kojim zracima slobode. Kao po legendi o prokletstvu Tutankamonove grobnice po kojoj nesreća i smrt čeka onog ko otvori grob balsamovanog i mumificiranog vladara, razotkrivanje egipatske mumificirane vlasti dovela je postmubarakovski Egipat u još goru ekonomsku situaciju u kojoj je sada oko četiri miliona nezaposleno dok ni oni koji imaju posao uglavnom jedva preživljavaju. U toj situaciji ponovni bunt je postao neminovan, a prema svemu sudeći, egipatskim generalima se čini da će samo vraćanje čvrstoj vlasti, ovog puta pod njihovom kontrolom, spasiti Egipat od „prokletstva Tutankamonove grobnice”.

Međutim, ovakva računica, koja je bliska i pojedinim zapadnim krugovima naročito onim preko Atlantika, zanemaruje neke od činjenica koje bolje oslikavaju egipatsku stvarnost i možda idu u prilog tome da način na koji su generali uticali na civilnu vlast nije najsrećnije rešenje. Štaviše, da na dugi rok neće ugušiti islamistički pokret u Egiptu.

Najpre, ne bi trebalo da se zanemari činjenica, koju priznaju i najsekularniji egipatski analitičari – Mubarak ne bi bio svrgnut da se na Tahriru nisu pridružila Muslimanska braća i sindikati. Mubarak ne bi sada ležao u bolničkom krevetu u zatvoru da su se na Tahriru pojavile samo pristalice liberalne, prozapadne i sekularne opozicije. Ni da Egipat ima deset opozicionih lidera dobitnika Nobelove nagrade, poput Mohameda el Baradeja, ne bi se na njihov poziv odazvalo toliko ljudi koliko na poziv Mohameda Badija, vođe Muslimanske braće u Egiptu. Dakle, vlast pod kontrolom islamista je nešto na šta su svi morali da računaju, naročito zapadni lideri koji su u procenama više ugradili svoje želje pa su „arapsko proleće” videli kao siguran put Arapa ka liberalnoj i sekularnoj demokratiji.

Ne bi trebalo zanemariti ni tursko iskustvo sa vojnim pučevima kao rešenjem za političku krizu ili odbranu državnog sekularizma od islamista. Turskoj vojsci je taj recept uspevao četiri decenije, ali su zapravo četiri vojna puča samo pomogla islamistima da bolje razviju svoje taktike, da se prilagode željama širokih narodnih masa i da dođu na vlast, koju drže već 11 godina, konstantno smanjujući moć vojnih generala.

I istorijsko iskustvo u islamskom svetu pokazuje da ovakvi prevrati samo daju vetar u leđa ekstremističkim grupama. Dokaz za to je stigao već juče kada je militanta grupa Ansar al Šarija objavila da na Sinaju počinje sa prikupljanjem oružja i obukom svojih članova za borbu za uspostavljanje šerijatskih zakona u Egiptu.

Zapadnim liderima nije na odmet ni da se zapitaju da li toliko priželjkivanu stabilnost na Bliskom istoku valja održavati izdašnom vojnom pomoći Egiptu, dok je ekonomska pomoć uvek na dužem štapu i uz koji uslov više. Postavlja se pitanje da li je ovoj osiromašenoj zemlji baš neophodno da godišnja američka pomoć od bezmalo milijardu i po dolara ode većinski na opremanje vojske. Kako to da je lakše dati oružje Egipćanima nego realizovati pozajmicu od 4,8 milijardi evra o kojoj je svrgnuti Mursi pregovarao sa Međunarodnim monetarnim fondom.

Nesporno je da je Mursijeva jednogodišnja vlast pokušavala da održi nacionalnu ekonomiju tako što je trošila devizne rezerve prepolovivši ih na 16 milijardi dolara. Retorika političkog islama nije mogla da nahrani gladna usta u zemlji u kojoj je nezaposleno čak 82 odsto mladih od 15 do 29 godina. Međutim, način na koji su generali smakli sa vlasti Mursija ne garantuje brzi ekonomski oporavak, naročito ako se zna da je vojni puč poprilično naljutio zemlje, poput Turske, Katara i Saudijske Arabije, koje su proteklih godinu dana milijarde dolara dale Kairu.

Sva je prilika da vojno diktirana vlast neće uspeti brzo da pruži građanima toliko željeni ekonomski boljitak time što će se povratkom na „čvrstu ruku” spasiti od „prokletstva Tutankamonove grobnice”. Mumificiranje političkog sistema Egipta naprosto više neće proći na trgu Tahrir. Uslediće neki novi bunt. Novi Tahrir.