Разоткривање египатске мумије

Опкладе су почеле да падају. Из удобних фотеља широм света високи званичници и експерти опште праксе кренули су у нагађања будућности Египта. За једне је војно свргавање демократски изабраног председника Мухамеда Мурсија само подстрек да дубоко подељено и осиромашено египатско друштво крене путем грађанског рата. За друге, пак, минули догађаји нису војни пуч већ само наставак египатске револуције која постепено води најмногољуднију арапску земљу у демократију.

У међувремену, стварност засад иде у прилог првој прогнози, будући да на улицама великих египатских градова лете каменице и молотовљеви коктели, немири не јењавају а број жртава сукоба неумитно расте. Намера војске да свргавањем Мурсија умири бунт у Египту није успела. Док су дојучерашњи демонстранти на каирском тргу Тахрир задовољни обарањем власти под контролом Муслиманске браће, код присталица овог исламистичког покрета само је распаљен бес што је војска једним потезом избрисала њихове гласове на прошлогодишњим парламентарним изборима.

Када је пре две године свргнут с власти до тада неприкосновени „фараон” Хосни Мубарак, мумифицирани политички систем Египта почео је да долази у додир са још помућеним дахом демократије и по којим зрацима слободе. Као по легенди о проклетству Тутанкамонове гробнице по којој несрећа и смрт чека оног ко отвори гроб балсамованог и мумифицираног владара, разоткривање египатске мумифициране власти довела је постмубараковски Египат у још гору економску ситуацију у којој је сада око четири милиона незапослено док ни они који имају посао углавном једва преживљавају. У тој ситуацији поновни бунт је постао неминован, а према свему судећи, египатским генералима се чини да ће само враћање чврстој власти, овог пута под њиховом контролом, спасити Египат од „проклетства Тутанкамонове гробнице”.

Међутим, оваква рачуница, која је блиска и појединим западним круговима нарочито оним преко Атлантика, занемарује неке од чињеница које боље осликавају египатску стварност и можда иду у прилог томе да начин на који су генерали утицали на цивилну власт није најсрећније решење. Штавише, да на дуги рок неће угушити исламистички покрет у Египту.

Најпре, не би требало да се занемари чињеница, коју признају и најсекуларнији египатски аналитичари – Мубарак не би био свргнут да се на Тахриру нису придружила Муслиманска браћа и синдикати. Мубарак не би сада лежао у болничком кревету у затвору да су се на Тахриру појавиле само присталице либералне, прозападне и секуларне опозиције. Ни да Египат има десет опозиционих лидера добитника Нобелове награде, попут Мохамеда ел Барадеја, не би се на њихов позив одазвало толико људи колико на позив Мохамеда Бадија, вође Муслиманске браће у Египту. Дакле, власт под контролом исламиста је нешто на шта су сви морали да рачунају, нарочито западни лидери који су у проценама више уградили своје жеље па су „арапско пролеће” видели као сигуран пут Арапа ка либералној и секуларној демократији.

Не би требало занемарити ни турско искуство са војним пучевима као решењем за политичку кризу или одбрану државног секуларизма од исламиста. Турској војсци је тај рецепт успевао четири деценије, али су заправо четири војна пуча само помогла исламистима да боље развију своје тактике, да се прилагоде жељама широких народних маса и да дођу на власт, коју држе већ 11 година, константно смањујући моћ војних генерала.

И историјско искуство у исламском свету показује да овакви преврати само дају ветар у леђа екстремистичким групама. Доказ за то је стигао већ јуче када је милитанта група Ансар ал Шарија објавила да на Синају почиње са прикупљањем оружја и обуком својих чланова за борбу за успостављање шеријатских закона у Египту.

Западним лидерима није на одмет ни да се запитају да ли толико прижељкивану стабилност на Блиском истоку ваља одржавати издашном војном помоћи Египту, док је економска помоћ увек на дужем штапу и уз који услов више. Поставља се питање да ли је овој осиромашеној земљи баш неопходно да годишња америчка помоћ од безмало милијарду и по долара оде већински на опремање војске. Како то да је лакше дати оружје Египћанима него реализовати позајмицу од 4,8 милијарди евра о којој је свргнути Мурси преговарао са Међународним монетарним фондом.

Неспорно је да је Мурсијева једногодишња власт покушавала да одржи националну економију тако што је трошила девизне резерве преполовивши их на 16 милијарди долара. Реторика политичког ислама није могла да нахрани гладна уста у земљи у којој је незапослено чак 82 одсто младих од 15 до 29 година. Међутим, начин на који су генерали смакли са власти Мурсија не гарантује брзи економски опоравак, нарочито ако се зна да је војни пуч поприлично наљутио земље, попут Турске, Катара и Саудијске Арабије, које су протеклих годину дана милијарде долара дале Каиру.

Сва је прилика да војно диктирана власт неће успети брзо да пружи грађанима толико жељени економски бољитак тиме што ће се повратком на „чврсту руку” спасити од „проклетства Тутанкамонове гробнице”. Мумифицирање политичког система Египта напросто више неће проћи на тргу Тахрир. Уследиће неки нови бунт. Нови Тахрир.