Sladoled

Neko je istresao jastuk paperjastih, ledenih, cirusa na nebo iznad ulice Queen, tamo visoko, gde lete avioni.
Da su niži, sigurno bi rashladili ovo vrelo popodne.
Šetam se, posmatram izloge na severnoj strani ulice koja je u senci.
Ispred nekih izloga su postavljene klupe.

Nisu iste kao one nekad, ispred kuća, u Bačkoj ili Sremu, napravljene od šire daske, ispod dudove krošnje, na kojoj, nedeljom popodne, sede ukućani, pričaju i pozdrave prolaznike sa „Dobar dan. Čiji je to mali?  Pa, to je mali, onaj od, od Šnajderovih, iz Slovačkog šora.
Misliš one, poštarice iz Darde? Ta jeste. Liči na Šnajderove”.

Ovo je drugačija klupa, dugačka, sa naslonom od kovanog gvožđa,
ispred izloga na kome piše: Najbolji sladoled u gradu.
Na klupi nema mesta za sve koji već u rukama drže sladolede.
Oni stoje po strani, propuštajući prolaznike između njih u vijugavoj koloni jedan po jedan.
U isto takvoj koloni je i red ispred vitrine sa dvadesetak vrsta sladoleda.
Otuda se širi miris sveže pečenih korneta.
Dete u meni postaje nemirno.
A dete ispred ulaza nagovara majku, koja kaže, da je red dugačak, možda posle.
Ali dete je uporno.
Mama, ja volim sladoled, kaže.
Pametno dete, nije reklo „Ja hoću” jer kad kažeš to, dobiješ odgovor -„Ne može”.
Reklo je tako i majka je sa njim stala u red.
Stao sam i ja.

Čekam, i setih se čoveka sa belom keceljom, koji sredinom prašnjave ulice, na kolicima gura sanduk sa sladoledom, kako otvara poklopac, zavlači u sanduk kašiku i puni kornet  sladoledom, koji ližem hodajući ulicom u sandalama i belim soknama u oblaku prašine .

Koji vi želite, upita me mlada prodavačica, duge kose uvezane u rep, ljubazno se osmehnuvši,
Mislim da je to ponovila bar nekoliko puta dok se nisam odlučio.
Zatim sam rekao da hoću po kuglu, od manga, maline, limuna, baš tim redom i u veliki kornet.
Ližem sladoled brzinom kojom se i topi pazeći na dve stvari, jer uvek mi to ponove, te dve stvari, iako sam prešao šezdesetu, a možda baš i zato, ne znam.
Nemoj da ti kaplje sladoled na majicu, i nemoj da opet uflekaš pantalone.
Nervira me kad to baš istaknu, to  „opet” uflekaš.
Zato stojim naslonjen na zid i ližem pažljivo, malo nagnut napred.
Uvek mi se činilo da je to neprirodan položaj za takvu vrstu uživanja.

Dete koje je reklo da voli sladoled, je tu, pored mene,
izmazanih usana čokoladnim sladoledom, koji je curio između prstiju,
slivao mu se niz ruku i kapljao na zelenu majicu.
Nema lepše slike od deteta zamazanog sladoledom.

Na klupi sedi žena u plavoj košulji izvučenoj preko pantalona,
proseda kosa joj viri ispod Tilley šešira sive boje, sive poput sladoleda od prženog susama.
Od njega su joj sivi i jezik i usne koje briše salvetom posle svakog liza.
Gleda u sladoled koji lagano nestaje u njenim ustima.
Izgleda zadovoljno ali i ozbiljno.
Pogledom prati malu devojčicu koja je čučnula i jednom rukom miluje njenog psa, vezanog za stub.
Pas je miran, uvija se pod dečijom  rukom i gleda u ženu u plavom.
Devojčica u drugoj ruci drži izvrnut, prazan kornet.
Kugla sladoleda je razlivena po trotoaru.
Pas njuši sladoled na trotoaru, a zatim iz prikrajka gleda u oči žene na klupi.
Možda je žena u plavoj košulji zato ozbiljna.
Devojčica nije odmah zaplakala.
Bila je prvo zbunjena praznim kornetom.
Onda je zaplakala.
Suze su joj se slivale u taj prazan kornet.
Mlada žena je čučnula ispred devojčice.
Pokazuje joj kako je trebalo da drži kornet, briše joj suze, miluje po kosi, uzima u naručje i tako sa njom staje ponovo u red.
Izlozi na suprotnoj strani ulice obasjani su žutom bojom sunca.
I sve na toj strani ulice je u toj istoj boji starog filma.
Čak i tramvaj, koji je tog trenutka ušao u kadar, oglašavajući se prepoznatljivim zvonom,  a potom je, sa nekoliko novih putnika produžio prema down town-u.
Jako visoko, na nebu, cirusi gore crvenkastom bojom.

 

Miodrag Topić, Toronto, Kanada