Сладолед

Неко је истресао јастук паперјастих, ледених, цируса на небо изнад улице Queen, тамо високо, где лете авиони.
Да су нижи, сигурно би расхладили ово врело поподне.
Шетам се, посматрам излоге на северној страни улице која је у сенци.
Испред неких излога су постављене клупе.

Нису исте као оне некад, испред кућа, у Бачкој или Срему, направљене од шире даске, испод дудове крошње, на којој, недељом поподне, седе укућани, причају и поздраве пролазнике са „Добар дан. Чији је то мали?  Па, то је мали, онај од, од Шнајдерових, из Словачког шора.
Мислиш оне, поштарице из Дарде? Та јесте. Личи на Шнајдерове”.

Ово је другачија клупа, дугачка, са наслоном од кованог гвожђа,
испред излога на коме пише: Најбољи сладолед у граду.
На клупи нема места за све који већ у рукама држе сладоледе.
Они стоје по страни, пропуштајући пролазнике између њих у вијугавој колони један по један.
У исто таквој колони је и ред испред витрине са двадесетак врста сладоледа.
Отуда се шири мирис свеже печених корнета.
Дете у мени постаје немирно.
А дете испред улаза наговара мајку, која каже, да је ред дугачак, можда после.
Али дете је упорно.
Мама, ја волим сладолед, каже.
Паметно дете, није рекло „Ја хоћу” јер кад кажеш то, добијеш одговор -„Не може”.
Рекло је тако и мајка је са њим стала у ред.
Стао сам и ја.

Чекам, и сетих се човека са белом кецељом, који средином прашњаве улице, на колицима гура сандук са сладоледом, како отвара поклопац, завлачи у сандук кашику и пуни корнет  сладоледом, који лижем ходајући улицом у сандалама и белим сокнама у облаку прашине .

Који ви желите, упита ме млада продавачица, дуге косе увезане у реп, љубазно се осмехнувши,
Мислим да је то поновила бар неколико пута док се нисам одлучио.
Затим сам рекао да хоћу по куглу, од манга, малине, лимуна, баш тим редом и у велики корнет.
Лижем сладолед брзином којом се и топи пазећи на две ствари, јер увек ми то понове, те две ствари, иако сам прешао шездесету, а можда баш и зато, не знам.
Немој да ти капље сладолед на мајицу, и немој да опет уфлекаш панталоне.
Нервира ме кад то баш истакну, то  „опет” уфлекаш.
Зато стојим наслоњен на зид и лижем пажљиво, мало нагнут напред.
Увек ми се чинило да је то неприродан положај за такву врсту уживања.

Дете које је рекло да воли сладолед, је ту, поред мене,
измазаних усана чоколадним сладоледом, који је цурио између прстију,
сливао му се низ руку и капљао на зелену мајицу.
Нема лепше слике од детета замазаног сладоледом.

На клупи седи жена у плавој кошуљи извученој преко панталона,
проседа коса јој вири испод Tilley шешира сиве боје, сиве попут сладоледа од прженог сусама.
Од њега су јој сиви и језик и усне које брише салветом после сваког лиза.
Гледа у сладолед који лагано нестаје у њеним устима.
Изгледа задовољно али и озбиљно.
Погледом прати малу девојчицу која је чучнула и једном руком милује њеног пса, везаног за стуб.
Пас је миран, увија се под дечијом  руком и гледа у жену у плавом.
Девојчица у другој руци држи изврнут, празан корнет.
Кугла сладоледа је разливена по тротоару.
Пас њуши сладолед на тротоару, а затим из прикрајка гледа у очи жене на клупи.
Можда је жена у плавој кошуљи зато озбиљна.
Девојчица није одмах заплакала.
Била је прво збуњена празним корнетом.
Онда је заплакала.
Сузе су јој се сливале у тај празан корнет.
Млада жена је чучнула испред девојчице.
Показује јој како је требало да држи корнет, брише јој сузе, милује по коси, узима у наручје и тако са њом стаје поново у ред.
Излози на супротној страни улице обасјани су жутом бојом сунца.
И све на тој страни улице је у тој истој боји старог филма.
Чак и трамвај, који је тог тренутка ушао у кадар, оглашавајући се препознатљивим звоном,  а потом је, са неколико нових путника продужио према down town-у.
Јако високо, на небу, цируси горе црвенкастом бојом.

 

Миодраг Топић, Торонто, Канада