Drvo, pazi – Vučić!

Hrast star šest vekova koji se isprečio putarima na Koridoru 11 visok je oko 40 metara, ali je bilo dovoljno da ga Aleksandar Vučić označi kao prepreku autoputu koji vodi ka progresu pa da to drvo postane prvorazredni simbol političko-botaničkog paradoksa. Drvo je, naime, iznenada naraslo, a na Vučića se sada, osim sprovođenjaBriselskog sporazuma, Kosova, rekonstrukcije vlade i novog fana, predsednika MK grupe, navalio još i stari hrast.

To da li će drvo, koje je preživelo Turke, Austrougare, Nemce, partizane i četnike (posle izjave najmoćnijeg čoveka Srbije – da bira autoput, a ne hrast) ipak slavno poginuti na svežem asfaltu, sada zavisi samo od vicepremijera. Tako je kada se čovek veže za reč, kao za drvo.

Ali, čak i da pokaže odlučnost kojom se toliko diči, pa pošalje ekipe sa motornim testerama u juriš na hrast, drvo bi moglo da mu ostane u biografiji mnogo duže nego na Koridoru 11. Kao što su se u Draganu Đilasu zauvek ukorenili oni posečeni platani, tako će i Aci Vučiću, makar i kapitulirao pred drvetom, taj hrast ostati u grlu.

Ali to je prokletstvo političara. Činjenica je da Vučić barem nije licemer kaoVelja Ilić, koji bi da presadi hrast, iako zna da je to fantastika, pa da onda nastavi sa gradnjom autoputa, preko onog istog hrasta koji nije uspeo da presadi.

Vučić je presekao sa hrastom kao i sa Kosovom i Briselskim sporazumom, ne pokušavajući da slaže građane kako su ta rešenja idealna, ali da su u ovim okolnostima „najbolja moguća“.

Paradoks u nastavku komedije „Drvo, pazi – Vučić” jeste i u sledećem: ako je vicepremijeru nekako i prošlo sa Briselskim sporazumom i Kosovom, sa hrastom neće ići tako lako, jer je duboko pogrešio kada je sve one koji se zalažu za parolu „Hrast ne sme pasti” proglasio za protivnike progresa.

Naprotiv, Srbija se može podičiti da je jedna od retkih siromašnih zemalja koja se toliko zalaže za očuvanje životne sredine, od protivljenja eksploataciji nikla, do uloge hrastospasitelja. Pre bi se takav društveni angažman mogao očekivati od intelektualaca iz severne Kalifornije nego od „filozofa palanke”, kako je Aca Vučić krstio hrastofanatike.

Iz nehata je Vučić, osim otkrivanja svog novog filozofskog uzora, posle Vebera sada je to Konstantinović, učinio još nešto: podigao je malu stranku Zeleni Srbije u perspektivnu grupaciju, te mi je njihov lider Ivan Karić priznao, iako se tom prilikom nije držao za bradu, da je dobio bingo na političkoj lutriji kada ih je najmoćniji čovek Srbije – nokautirao!

Tako su mali Zeleni, koji se nalaze na parlamentarnoj listi žutih, iznenada procvetali, držeći se sada čvrsto obmotani oko hrasta, čime se potvrđuje zlatno pravilo: vrediš onoliko koliko je veliki i moćan tvoj neprijatelj. Dakle, ne samo da vredi imati Acu za koalicionog partnera, već je gotovo isto tako dragoceno imati ga i za – političkog protivnika. Ako pozove telefonom, naravno.