Duhovitost

Jedna od veoma poželjnih i cenjenih osobina ličnosti jeste duhovitost. Brojna istraživanja partnerskih odnosa pokazuju da žene, na primer, navode duhovitost kao jednu od veoma važnih osobina pretpostavljenog idealnog partnera. Duhovita osoba je zbog svog razvijenog osećaja za humor rado viđena u svakom društvu. Šta je u stvari duhovitost?

Ako pođemo od etimološkog značenja reči, duhovitost označava „okretni duh”, osobu čiji duh ne miruje ni kada je osoba mirna. U psihološkom smislu duhovitost označava osobu čiji su mentalni procesi živahni, tako da nas ona često iznenađuje svojim originalnim načinom na koji dovodi pojmove u međusobnu vezu. Duhovita osoba je kreativna, ali rezultat njenog stvaralaštva nisu praktične stvari već su nova značenja. Ona je osoba koja se igra, a predmet njene igre su mentalne slike, pojmovi i reči.

Kada u društvu duhovite osobe čujemo njene „razgibane” asocijacije, one utiču na naše mentalne tokove: napuštamo mentalne rutine i počinjemo i sami da se poigravamo sa mentalnim predstavama. Upravo zbog toga što svojim asocijacijama „golica” mentalne tokove drugih i čini da se i oni opuste i oraspolože, duhovita osoba je omiljena u društvu. Ona svoju igru, svoj „duh” unosi u dato društvo – ona ga animira.

Da bi neko bio duhovit, mora da bude opušten, jer jedino u stanju opuštenosti osoba može sebi da dozvoli igranje sa asocijacijama. A kada je neko opuštan i kada se igra, tada je i spontan. U tome je još jedna socijalna moć duhovitih, jer ne samo da je u njihovom društvu teško osetiti dosadu, već nas pozivaju da sami postanemo spontani.

Zbog svega toga veoma duhoviti ljudi se teško odupiru pozivima da uđu u društvenu ulogu zabavljača. Iako je prijatno provoditi vreme u društvu nekoga ko nas svojom duhovitošću zabavlja i opušta, ipak je za kvalitet vlastitog života važnije da pronađemo i izrazimo vlastitu duhovitost. Brojne su situacije u životu u kojima duhoviti odnos prema sebi, drugima i svetu mogu da nam pomognu.

Iako mnogi misle da je duhovitost izraz urođenog talenta, danas znamo da je duhovitost sposobnost koja se od detinjstva uči i razvija. Ako je detetu dozvoljeno da mašta, da se igra sa mentalnim slikama, da neobično povezuje pojmove, ono će krenuti putem duhovitosti kada shvati da neke njegove reči zabavljaju druge. Ako detetu zabranimo da se „glupira” i tražimo od njega da bude uvek ozbiljno, ono neće imati šansu da razvije duhovitost. Kada detetu koje se igra, pretvarajući se da je kašika avion, roditelj govori da to nije avion, već kašika, on ne razvija detetovu racionalnost, već guši njegov duh. A duh je, ipak, naše najveće bogatstvo.