Egipat: vojna diktatura

Egipatska armija, ista ona koja je slavno odbila da puca u narod u umirućim danima režima Husnija Mubaraka, sada se ne ustručava da po Kairu koristi bojevu municiju.

Generali, koji su ponovo zauzeli vlast, izgleda da milione pristalica svrgnutog predsednika Muhameda Mursija ne doživljavaju kao Egipćane, već kao neprijatelje koje treba eliminisati.
Ministar odbrane general Abdel Fatah el Sisi ne uviđa da prerasta u novog diktatora.

To što se zaklanja iza civila kome je poverio dužnost privremenog predsednika ništa ne menja stvari.

Šta znači suspendovati ustav? Kakva je ironija tvrditi da obaranje legalno izabranog predsednika vraća Egipat na put demokratije.

Šta znači tražiti na Trgu Tahrir „mandat” javnosti za suprotstavljanje nasilju, a istovremeno mecima, suzavcem, oklopnim vozilima i buldožerima razbijati mirne proteste islamista?

Možda je to samo zadatak koji je general dobio, ali Sisi ni Egipćanima koji se bore za liberalne i sekularne vrednosti, ni islamistima Muslimanske braće, ni Koptima neće doneti ništa dobro.

Možda samo građanski rat, kako zloslutno nagoveštavaju sukobi koji su se juče odmah proširili po delti Nila i Gornjem Egiptu.

Armija je od revolucije 1952. upravljala Egiptom. Naser, Sadat i Mubarak bili su oficiri koji su u kasarnama čuvali svoju moć a vojsci obezbedili ogromne privilegije.

Muslimanska braća se od 1928. bore za mesto priznate političke snage. Vojni režimi su ih povremeno tolerisali, mnogo češće zabranjivali, proganjali i hapsili.

Kada su Muslimanska braća 2012. na slobodnim izborima osvojila ubedljivu većinu u parlamentu, kada je njihov sledbenik na novim slobodnim izborima izabran za predsednika, činilo se da je Egipat na pragu svog prvog velikog eksperimenta sa političkim islamom.

Vojska to ne dopušta. Iako ni u jednom sistemu koji pretenduje da bude demokratski armija nije i ne sme da bude politički arbitar, generali su se priklonili jednoj od dve političke opcije.

Predsednik je oboren klasičnim vojnim udarom. Zapad je kroz zube procedio da to nije spojivo sa principima demokratije. SAD se cinično ustežu da događaje nazovu pravim imenom – puč – jer ih zakon obavezuje da u tom slučaju obustave pomoć od 1,5 milijardi dolara, od kojih lavovski deo ide upravo egipatskoj armiji.

Dobro je što se Amerika, koja se predstavlja kao šampion sloboda u svetu, oslonila na neke druge zakone, moralne, pa je osudila vojsku koja puca po civilima. Ostaje da podrži proces demokratizacije koliko god on bio bolan i spor i da prihvati one koje slobodno bira egipatski narod.