Fudbalska noć

„Nedjelja popodne, nogometni dan…”, pevao je osamdesetih veliki Branimir Džoni Štulić. U ta popodneva, posvećeno smo slušali radijske prenose sa fudbalskih igrališta širom zemlje. Ili hrlili na stadione.

Tiskali se u gomili bratstva zagriženjaka. Upijali miris travnjaka, duvanskog dima, ljuski od semenki. Prepuštali se huku gomile od trenutka kada jedanaest zaigra nasuprot jedanaest.

Devedeset minuta neizvesnosti, strepnje, iščekivanja radosti. Šutevi, driblinzi, centriranja, faulovi, prodori... A kad lopta zatrese mrežu... Eee!

Kao što dolikuje ocu i navijačkom posvećeniku, kod svog sina, vršnjaka ovog milenijuma, razvijao sam ljubav za boje voljenog kluba. Vodio ga na utakmice, fudbalske i košarkaške. Trudio se da mu uz sport proturim i životne pouke. Da se trudom i zalaganjem postiže uspeh.

Da se na trijumfu ne treba uljuljkati i uzneti. Da pobeda nije najvažnija, već je najvažnije dati sve od sebe za pobedu. Da poraz ne boli, ako znaš da si učinio sve da ga izbegneš.

Verovao mi je. A ja sam, svakom godinom, sve više sumnjao. I sa zebnjom čekao sudar sa stvarnošću. Trenutak kada se pogled nema kud skrenuti, jer je ružna istina zatvorila pun krug oko naših glava.

I dogodilo se. Kao na onim trodimenzionalnim slikama koje posve drugačije izgledaju posmatrane iz drugog ugla, likovi uzor-igrača pretopili su se u prikaze tipova brzih i agresivnih na jeziku, umesto na šutu i prodoru. Započeli su utakmicu u kojoj se ne računa na nerešeni ishod.

Odlučni da idu do kraja – onog drugog.   

Baš kao u „Dosijeu iks”, ispostavilo se da je istina negde drugde... Za kafanskim stolovima, umesto na tribinama.

U rodbinskim i poslovnim vezama, a ne u preciznim pasovima. U kabinetima moći, umesto u svlačionicama. U menadžerskim kombinacijama, a ne u strategiji i taktici igre. U saopštenjima, a ne u navijanju. U novcu, nikako u idealima.

I šta sad sa svim tim ukaljanim dresovima, kopačkama uvaljanim u blato i oskrnavljenim grbovima i zastavama, koji su kao kosturi pokuljali iz ormara?

koga se ubuduće svrstati, čije istine prihvatiti kao manje laži? Zar aplaudirati i skandirati imena onih koji ni zvižduka nisu dostojni? Kako pristati da je čistota sporta bila tek samo još jedna od zabluda na koje smo potrošili deo života?

I konačno, šta raditi nedjeljom popodne?

U ulozi oca, osećam se kao trener koji je tek na terenu shvatio da je potpuno pogrešno pripremio ekipu za nadmetanje. Pokušavam da osmislim „vaspitni reprogram”.

Dakle: vezama sa uticajnim političkim i ekonomskim krugovima postiže se uspeh. Trijumf je prilika za oholost i naplatu slave. Pobeda je najvažnija, i sva sredstva su dozvoljena da bi se do nje došlo. Poraz boli, i za njega je uvek kriv neko drugi... Da ponovimo... I još jednom...

Ne.

Ne mogu. Neću.