Mučnina

Čitaocu verovatno nije promaklo da je „Politika” pre nekoliko dana na naslovnoj strani prenela savet jednog američkog spoljnopolitičkog eksperta Beloj kući. Interes Amerike je da u sirijskom građanskom ratu ne bude pobednika, bio je izričit Edvard Lutvak. Ako Asad pobeđuje, naoružavajmo pobunjenike. A ako pobunjenici ojačaju, prestanimo da im pomažemo. 

Zvuči surovo, zar ne? Ali je barem iskreno i tačno. To upravo gledamo na malim ekranima. Asad je počeo da dobija rat i američki predsednik i britanski premijer mu spremaju „ograničenu intervenciju”. Kratki napad, tek toliko da se malo izravna teren i izjednače protivnici na igralištu.

Čitalac se svakako još seća sportskih metafora kojom je Zapad devedesetih godina objašnjavao svoju rolu na Balkanu „To level the playing field”, ali se i seća da te izraze nije pratilo ništa što bi imalo veze sa sportskim duhom ili nekim osećajem za ravnopravno nadmetanje.

Većina ovdašnjeg sveta prati to što se Sirijcima sprema sa strašnim osećanjem mučnine. U to vreme smo mislili da se nikada nikome nije desilo ono što se dešava nama, da takve nepravde u istoriji nije bilo, da smo „jedinstven slučaj”. Odonda, svako malo smo prinuđeni da svoju tragediju iznova proživljavamo, samo što nam sada sve deluje nekako farsično.

Sećamo se svega: i demonizacije lidera i dehumanizacije naroda, i utrostručavanja žrtava jedne i potcenjivanja žrtava druge strane. I lažljive propagande, a još više lažnog moralisanja, zgražavanja nad samo nekim masakrima i onog naknadnog, ravnodušnog, i zato posebno okrutnog, pravdanja zverstava zapadnih favorita u našim građanskim ratovima. Poraz od sto puta jačeg protivnika obično se smatra časnim porazom. Ali kada na vas udari sto puta jači protivnik i još vas uverava da ste moralni kepec vi – a ne on – to na neki poseban način peče.

Niko ovde nije iznenađen što se nezakonita upotreba sile 1999. godine nad Jugoslavijom koristi kao model za pravdanje napada na Siriju. Ali posebnu gorčinu izaziva to što se taj „model“, koji će na đubrište istorije otići kao „Blerova doktrina”, i danas u Londonu pamti, i dalje propagira, kao „pravedni rat”, rat u ime viših moralnih vrednosti.

U tome je razlika. Edvard Lutvak je razoružavajuće iskren i barem ne cepti od moralne nadmoći. Od njega je danas teže podneti licemerje liberalnih intervencionista koji, poput Majkla Ignatijefa, u sirijskoj opoziciji traže paralelu s „bošnjačkim Sarajlijama” i jadikuju nad manjkom zapadnog entuzijazma za nove „humanitarne intervencije” širokog tipa. Od te moralne superiornosti i Lutvakov cinizam nekako je pristojniji.