Dva suda i dve Evrope

Dok je svet minulih dana u očekivanju kada će Zapad da krene u svoj kazneni udar na sirijskog predsednika Bašara el Asada, evropski koncept izlaska evrozone iz krize doživeo je novi neočekivani udar. Ustavni sud Portugalije proglasio je „neustavnim” nedavno usvojeni zakon po kome državnim službenicima proglašenim za višak sledi otkaz, ukoliko za godinu dana ne uspeju da se u programu vlade prekvalifikuju i nađu radno mesto u okviru državne službe.

Proletos je najviša portugalska sudska instanca kao „neustavne” ukinula odluke o ukidanju plaćenog odmora za radnike javnog sektora, a prošle godine i odluku o smanjenju penzija, tako da joj je ovo treći put da se nedvosmisleno usprotivi antikriznom receptu poteklom iz kuhinje „trojke” međunarodnih kreditora – Evropske komisije, Međunarodnog monetarnog fonda i Evropske centralne banke.

Iako je prema poslednjim ekonomskim pokazateljima Portugalija zabeležila izvestan oporavak, to neće sprečiti brojne evropske zvaničnike da se obruše na Ustavni sud Portugalije što se uopšte drznuo da preispituje mere koje nameće „trojka”. Ponovo će uslediti kritike iz Brisela i Berlina kako je Sud „još jedan tvorac problema”, a da Portugalija ima „poslednji socijalistički ustav u Evropi”. Štaviše, kazna finansijskih tržišta je već stigla tako da je cena portugalskih dugova porasla, jer je za samo jedan dan kamata na državne obveznice koje dospevaju za deset godina skočila sa 6,574 na 6,785 odsto.

Premda će mnogi reći da onaj ko daje pare Portugalcima – čitaj Nemačka – ima i pravo da uslovljava primaoca 78 milijardi evra, postavlja se pitanje da li je po cenu ekonomsko-finansijskog spasa dozvoljeno pogaziti osnovne demokratske vrednosti koje su temelj Evropske unije. Zar je moguće da je od nezavisnosti sudstva, ustavnosti i zakonitosti kao temelja evropskog modela demokratije snažnija ubeđenost da će jedino rigorozno sasecanje javne potrošnje spasiti posrnuli deo juga evrozone. Čak i kada se ne bi ulazilo u polemiku oko toga koliko je zaista spasonosan taj koncept mera štednje, koji je na primer Grčku za tri godine doveo do toga da su joj se dugovi samo uvećali, sasvim je očigledno da je nedopustivo kritikovati najvišu sudsku instancu što je radila svoj posao. Štaviše, kritikovati ustavni sud neke druge zemlje deluje još manje evropski.

Uz to neevropsko ponašanje kritičara sudija Ustavnog suda Portugalije, nemoguće je ne primetiti i njihovo neopisivo licemerje, jer nikome od njih nije palo ni na pamet da pomisli da isto takvu žestoku kritiku uputi na adresu Saveznog ustavnog suda Nemačke u Karlsrueu. Kada su sudije u Karlsrueu odlučile da procene koliko je zaista u interesu nemačkih građana Evropski stabilizacioni mehanizam – fond iz kojeg EU pomaže članice u finansijskim nevoljama – niko od zvaničnika nije lepio etikete na nemački ustav ili rekao da je Savezni ustavni sud „još jedan tvorac problema”.

Ne, tada je to bila demokratija u kojem sudska instanca ima pravo da proverava ustavnost odluka vlade, kao i da li je to u interesu njenih građana. Članovi Evropske komisije tada ni u ludilu nisu pomišljali da, na primer, Berlinu poruče da šta god odlučio Sud u Karlsrueu oni ipak moraju da nastave da finansiraju spasilački fond EU. Nasuprot tome, posle aprilske odluke Ustavnog suda Portugalije, nekadašnji portugalski premijer a sada predsednik Evropske komisije Žoze Manuel Barozo nije se libio da poruči zvaničnom Lisabonu da, bez obzira na sudsku odluku, mora da nastavi sa nametnutim merama budžetske štednje.

Predstavnici Evropske komisije i bogatijih država članica evrozone zapravo time pokazuju da već postoje dve Evrope. Jedna u kojoj se u skladu sa vrednostima Evropske unije poštuje odluka Ustavnog suda koliko god ona smetala izvršnoj vlasti. I druga Evropa u kojoj pod pritiskom ove prve je moguće i da se glas najviše sudske instance baci u more, sve zarad „viših” interesa bogatijeg severa Evrope.

Sve to Evropsku uniju vraća iz 21. veka nazad u vreme Rimske imperije, kada je Ulpijan, jedan od poslednjih velikih rimskih pravnika klasičnog doba, znao da kaže: „Ono što je po volji princa ima snagu zakona”. Više od 19 vekova kasnije, savremeno Rimsko carstvo izgleda isto ima princa. Samo što je on, prema svemu sudeći, pruskog a ne latinskog porekla.