Častilišta uz čistilišta

Prva beogradska ulica za koju je Petar Kralj čuo zvala se Somborska. U jednu dvorišnu sobicu, ona je 1941. godine primila njegovog oca i još sedmoro rođaka. Sasvim je prirodno da glumac nju voli. Nažalost, pritajenu negde u novom urbanizmu, nedavno nije uspeo da je pronađe.
Preko puta Sajma, u ogromnoj zgradi koju su zvali "udbaška", teklo je, pak, njegovo prvo podstanarstvo. Odatle se, Ulicom kneza Miloša, budući doajen srpskog glumišta upućivao ka školi koja je pravila glumca od njega.

Akademija dramskih umetnosti nalazila se u Uskočkoj ulici, na ćošku sa Knez Mihailovom. Kalemegdan, a ponekad i Gradska biblioteka stajali su im na raspolaganju.

Međutim, glumac bez čijih uloga, danas, ne može da se zamisli istorija domaćeg teatra, čovek koji među kolegama važi za "nesalomivog disidenta" protiv nelogičnosti i neljudskosti, tu vremensku provaliju provodio je na Trgu Republike. Kod tetke koja je, kaže, bila njegov jedini otvoreni glumački navijač u familiji. Jedno vreme na počinak je odlazio u Ulicu braće Grim.

Zašto se smejao "kao lud na brašno" kada je dobio otkaz i selio se na tavan na početku Ulice 29. novembra, kod Doma Armije, ni danas mu nije sasvim jasno.

Lafčini, drugarčini i kreativnoj pesničini, kako piše u monografiji "Carevanje Petra Kralja", trebalo je godinu i po dana da upozna beogradske ulice. Glumac kome je suđeno da "likove nove stvara i da ljudske duše otvara" za to vreme merkao je tople i mlake kutke velikog grada.

Od fajronta do fajronta

Sada je na Dunavskom keju. Iz sadašnje perspektive, čini mu se da nema  nikakvog ljudskog i moralnog prava da se opredeljuje samo za jednu ulicu. A to je i te kako bitno. Kralju izgleda  nepravedno da samo jednoj izjavljuje ljubav, kada je u svakoj od njih slatko sanjao i upoznavao ljude.

– Sve beogradske ulice su mi nezamenljive i drage. Kao student, seljakao sam se i između Zemuna i Doma na Voždovcu. Drvena baraka. Usred noći neko te pipka po nogama. Ne može. Zauzeto. Ovde su već dvojica. Pa, pipka dalje. Posle sam se nastanio usred Beograda. Kod tetke na Trgu Republike. Pola zgrade Kolarčeva, pola Makedonska ulica. Narodno pozorište preko puta. Noću smo, za studentskih dana, špartali po svim beogradskim ulicama. Tragali za otvorenim kafanama. Gađali smo tako da bude baš pred fajront. Išli od fajronta do fajronta. Pozornici su nas zaustavljali nasred ulica, a usred noći. Na rutinsku kontrolu. Bilo je malo ignorisanja oko moga imena i prezimena. Početkom  sedamdesetih, dobio sam garsonjeru u Hadži Ruvimovoj ulici. Posle toga, meki madraci su me čekali u Rakovici, u Ulici Milice Srpkinje. Tamo se rodila moja Milica. Iz Ulice Save Kovačevića na Vračaru nisam mrdao dugo vremena. Kada sam odatle polazio  u svet, u onaj deo života u kome je rad, prvo Topolskom ulicom svratim u "Sent Trop" ili u "Mali Kalenić". Obe ove institucije nalaze se u Kalenićevoj ulici. Ukoliko mi je odredište bivalo Atelje 212 , onda idem Ulicom Ivana Milutinovića. Kada sam kretao ka Jugoslovenskom dramskom, put mi je preprečio bife "Zlatibor" u Ulici Maksima Gorkog. Zatim me željno iščekivao "Vrbas", a onda Njegoševom  ulicom, neumorno nastavljam da giljam do "Arilja". Sa tog šanka, osvežen i oran, ustremim se na pozorište. Kada me je gluma zvala na Zvezdaru, išao sam Lozničkom, pa Žarka Zrenjanina. Ispred bifea "Kajmakčalan" nazdravim prisutnima i produžim Kajmakčalanskom ulicom. Tako napojen, a predstave žedan, dočepam se pozorišta. Krajem devedesetih godina, ponovo mi se desilo beskućno vreme. Tada sam na počinak, između ostalog, odlazio u hotel "Union". U slatke snove, Kosovskom ulicom sam stizao kod Mucija i Cece. Dok mi je boravak u prizemlju u Ulici Alekse Nenadovića bio izrazito romantičan. Zahvaljujući tom romantičnom zbivanju, uspeo sam da odolevam i bratskom  zovu obližnjeg "Lovca". Posebna priča  za mene su ulice u kojima su se nalazile banke. Brankova, Pop-Lukina, Kolarčeva, Nevesinjska i sada Ulica Braće Jugović. To su ulice kojima sam se kretao sa najvećom mogućom lepezom osećanja. Od radosti do tuge. Smenjivale su se nada i strepnja. Da li je uplaćeno? A, onda po izlasku iz banke – sreća ili razočaranje. Pun džep i ponosan, lak hod. Svraćanje u prvo obližnje častilište i duhovno čistilište. Ili postiđeno šunjanje olovnim nogama. Izbegavanje ljudi. Pa, kako da ne volim te "bankarske" ulice, kada sam i sa njima uspostavljao bliske rođačke odnose. Volim da pešačim, tako sam stigao da upoznam sve beogradske ulice. I, kako sada mogu da izdvojim bilo koju – govori  Pera Kralj.

Pokaži šta znaš

Specifičan stil beogradskog života teško je definisati. On ga prepoznaje po neposrednosti i rasterećenosti od malograđanskih stega.

– Pokaži šta znaš, to je bilo zlatno beogradsko pravilo. Ne šta si, ni odakle si, nego da li znaš nešto da radiš. Ako znaš, onda si primljen. Mene su Beograđani prihvatili. Beograd je uvek imao poštovanje za ono što nosiš sa sobom. Ne za prazne titule, prazne nagruvanosti, nego za ljudske, karakterne vrednosti. Nije bitan samo goli uspeh, nego da umeš nešto da radiš pošteno i zdušno – ističe naš sagovornik.

– Beograd se dosta iselio po svetu. U Kanadi, Australiji, Americi, gde god da gostujemo, srećemo naše ljude. Otišli su, a ova zemlja, ovaj grad su mogli da počivaju na njima. Budući da sam realni optimista, verujem da će mladi ljudi ponovo oformiti duh ovog grada. Nadam se da će za to imati dovoljno energije. Od nečeg mora da se počne. Nažalost, sve je u previranju. Ne može ništa tačno da se odredi. Iza tog haosa i muvanja, mora doći vreme kada će nešto da se definiše, da se ustali u Beogradu. Mi smo kao gnjurci, ne znamo kolika je ta dubina. Daj da vidimo gde je to dno i da isplivamo. Da počnemo da isplivavamo – zaključuje Petar Kralj.