Частилишта уз чистилишта

Прва београдска улица за коју је Петар Краљ чуо звала се Сомборска. У једну дворишну собицу, она је 1941. године примила његовог оца и још седморо рођака. Сасвим је природно да глумац њу воли. Нажалост, притајену негде у новом урбанизму, недавно није успео да је пронађе.
Преко пута Сајма, у огромној згради коју су звали "удбашка", текло је, пак, његово прво подстанарство. Одатле се, Улицом кнеза Милоша, будући доајен српског глумишта упућивао ка школи која је правила глумца од њега.

Академија драмских уметности налазила се у Ускочкој улици, на ћошку са Кнез Михаиловом. Калемегдан, а понекад и Градска библиотека стајали су им на располагању.

Међутим, глумац без чијих улога, данас, не може да се замисли историја домаћег театра, човек који међу колегама важи за "несаломивог дисидента" против нелогичности и нељудскости, ту временску провалију проводио је на Тргу Републике. Код тетке која је, каже, била његов једини отворени глумачки навијач у фамилији. Једно време на починак је одлазио у Улицу браће Грим.

Зашто се смејао "као луд на брашно" када је добио отказ и селио се на таван на почетку Улице 29. новембра, код Дома Армије, ни данас му није сасвим јасно.

Лафчини, другарчини и креативној песничини, како пише у монографији "Царевање Петра Краља", требало је годину и по дана да упозна београдске улице. Глумац коме је суђено да "ликове нове ствара и да људске душе отвара" за то време меркао је топле и млаке кутке великог града.

Од фајронта до фајронта

Сада је на Дунавском кеју. Из садашње перспективе, чини му се да нема  никаквог људског и моралног права да се опредељује само за једну улицу. А то је и те како битно. Краљу изгледа  неправедно да само једној изјављује љубав, када је у свакој од њих слатко сањао и упознавао људе.

– Све београдске улице су ми незаменљиве и драге. Као студент, сељакао сам се и између Земуна и Дома на Вождовцу. Дрвена барака. Усред ноћи неко те пипка по ногама. Не може. Заузето. Овде су већ двојица. Па, пипка даље. После сам се настанио усред Београда. Код тетке на Тргу Републике. Пола зграде Коларчева, пола Македонска улица. Народно позориште преко пута. Ноћу смо, за студентских дана, шпартали по свим београдским улицама. Трагали за отвореним кафанама. Гађали смо тако да буде баш пред фајронт. Ишли од фајронта до фајронта. Позорници су нас заустављали насред улица, а усред ноћи. На рутинску контролу. Било је мало игнорисања око мога имена и презимена. Почетком  седамдесетих, добио сам гарсоњеру у Хаџи Рувимовој улици. После тога, меки мадраци су ме чекали у Раковици, у Улици Милице Српкиње. Тамо се родила моја Милица. Из Улице Саве Ковачевића на Врачару нисам мрдао дуго времена. Када сам одатле полазио  у свет, у онај део живота у коме је рад, прво Тополском улицом свратим у "Сент Троп" или у "Мали Каленић". Обе ове институције налазе се у Каленићевој улици. Уколико ми је одредиште бивало Атеље 212 , онда идем Улицом Ивана Милутиновића. Када сам кретао ка Југословенском драмском, пут ми је препречио бифе "Златибор" у Улици Максима Горког. Затим ме жељно ишчекивао "Врбас", а онда Његошевом  улицом, неуморно настављам да гиљам до "Ариља". Са тог шанка, освежен и оран, устремим се на позориште. Када ме је глума звала на Звездару, ишао сам Лозничком, па Жарка Зрењанина. Испред бифеа "Кајмакчалан" наздравим присутнима и продужим Кајмакчаланском улицом. Тако напојен, а представе жедан, дочепам се позоришта. Крајем деведесетих година, поново ми се десило бескућно време. Тада сам на починак, између осталог, одлазио у хотел "Унион". У слатке снове, Косовском улицом сам стизао код Муција и Цеце. Док ми је боравак у приземљу у Улици Алексе Ненадовића био изразито романтичан. Захваљујући том романтичном збивању, успео сам да одолевам и братском  зову оближњег "Ловцa". Посебна прича  за мене су улице у којима су се налазиле банке. Бранкова, Поп-Лукина, Коларчева, Невесињска и сада Улица Браће Југовић. То су улице којима сам се кретао са највећом могућом лепезом осећања. Од радости до туге. Смењивале су се нада и стрепња. Да ли је уплаћено? А, онда по изласку из банке – срећа или разочарање. Пун џеп и поносан, лак ход. Свраћање у прво оближње частилиште и духовно чистилиште. Или постиђено шуњање оловним ногама. Избегавање људи. Па, како да не волим те "банкарске" улице, када сам и са њима успостављао блиске рођачке односе. Волим да пешачим, тако сам стигао да упознам све београдске улице. И, како сада могу да издвојим било коју – говори  Пера Краљ.

Покажи шта знаш

Специфичан стил београдског живота тешко је дефинисати. Он га препознаје по непосредности и растерећености од малограђанских стега.

– Покажи шта знаш, то је било златно београдско правило. Не шта си, ни одакле си, него да ли знаш нешто да радиш. Ако знаш, онда си примљен. Мене су Београђани прихватили. Београд је увек имао поштовање за оно што носиш са собом. Не за празне титуле, празне нагруваности, него за људске, карактерне вредности. Није битан само голи успех, него да умеш нешто да радиш поштено и здушно – истиче наш саговорник.

– Београд се доста иселио по свету. У Канади, Аустралији, Америци, где год да гостујемо, срећемо наше људе. Отишли су, а ова земља, овај град су могли да почивају на њима. Будући да сам реални оптимиста, верујем да ће млади људи поново оформити дух овог града. Надам се да ће за то имати довољно енергије. Од нечег мора да се почне. Нажалост, све је у превирању. Не може ништа тачно да се одреди. Иза тог хаоса и мувања, мора доћи време када ће нешто да се дефинише, да се устали у Београду. Ми смо као гњурци, не знамо колика је та дубина. Дај да видимо где је то дно и да испливамо. Да почнемо да испливавамо – закључује Петар Краљ.