Romano Prodi na tankom ledu

ANALIZA VESTI
Posle audijencije kod rimokatoličkog poglavara pape Benedikta XVI, predsednik SAD Džordž Buš požurio je minulog vikenda da nadoknadi propušteno u nemačkom Hajligendamu, na sastanku G-8. Uputio se odmah na razgovor u četiri oka sa premijerom Romanom Prodijem, što je protokolarni izraz dobrih odnosa dva državnika.

Moglo je da se desi da sastanak potpuno izostane. Prodijeva koaliciona vlada levice i centra, naime, u sredu je, za dlaku, izbegla izglasavanje nepoverenja u Senatu – prebrodila je treću krizu u desetak dana i izborila se za produžetak, kako se mahom ističe, klimavog mandata.

Posle glasanja o (ne)poverenju – podstaknutog aferom Visko, u kojoj se zamenik ministra privrede Vinčenco Visko tereti za nedozvoljeno mešanje u istrage finansijske policije – sumnje u vladin opstanak, na duži period, ipak, ne jenjavaju. Tim pre, što se po vladu pozitivni ishod glasanja dovodi u vezu sa protestnim suzdržavanjem opozicionih poslanika od glasanja, iz formalnih razloga.

Shodno situaciji, uveliko se spekuliše sa raspisivanjem novih, prevremenih izbora. Nepoznanica je kada bi do izbora trebalo da dođe. "Najkasnije ove jeseni", najčešći je komentar. Upućeni u razmišljanja opozicionih stratega Silvija Berluskonija ističu, međutim, da opozicija u ovom trenutku nije istinski voljna da iziđe na izbore, već, prevashodno, teži diskreditaciji vlade.

Pozadina afere Visko

Kao dokaz ispravnosti ovakvog razmišljanja, mogla bi da posluži analiza afere Visko, od trenutka usijavanja kritičkih strasti, do potonjeg uzdržavanja od glasanja.

Vlada se našla na "optuženičkoj klupi", pošto je javnost upoznata sa istražnim spekulacijama o umešanosti zamenika ministra privrede Vinčenca Viska u zataškivanje finansijskog skandala "Unipol".  Navodno, Visko se ogrešio o kodeks moralne i krivične odgovornosti, naloživši generalu finansijske policije Robertu Spečaleu da "unapredi" četiri istražitelja afere i premesti ih na novi položaj. Četvorka je bila za petama šefu pomenutog osiguravajućeg koncerna Đovaniju Konzorteu, finansijeru italijanske levice, poznatijem pod nadimkom "Crveni finansijski baron".

Verzija Viskove (su)krivice, naravno, nije prihvaćena bez rezerve u vladinim redovima. Verodostojnost službeno zavedenih svedočenja, uključujući i izjave u međuvremenu smenjenog generala Spečalea, dovedena je u pitanje. Pjero Fasino, čelnik najuticajnije koalicione stranke DS, obelodanio je da je bivši šef finansijske policije, general Spečale lični prijatelj i simpatizer Silvija Berluskonija...

Zaključujući da je afera "proizvod Berluskonijeve taktike jevtinog sticanja političkih poena u javnosti", Fasino je pozvao opoziciju da se zadovolji merama koje je vlada po tom pitanju preduzela. Opozicija se, naravno, nije zadovoljila najavom o smanjenju ovlašćenja viceministra Viska, uprkos nevinosti. Još manje im je pogodovala smena njima naklonjenog generala. Ipak, njeni poslanici su se suzdržali od izglasavanja nepoverenja.

Berluskonijeva taktika

Šta je navelo Silvija Berluskonija da naloži svojim poslanicima da odustanu od glasanja, zvanično iz proceduralno-formalnih razloga?

Analitičari ističu niz podataka i pretpostavki koji ide u prilog utisku da Berluskoni okoliša oko odluke o rušenju vlade, daje prednost akcijama koje sistematski podrivaju kredibilnost protivnika: "Berluskoni ne samo da nije bezrezervno ubeđen u trijumf na eventualnim, prevremenim izborima – pribojava se formiranja kabineta nacionalnog jedinstva, pod vođstvom nekadašnjeg premijera Lamberta Dinija ili predsednika Senata Franka Marinija", sažeta je poruka rimskih komentara i analiza.