Svi vole deda Koleta

Panevlje kod Vranja – Nema veće sreće i zadovoljstva, nego da volite i budete voljeni. Ništa vas onda ne može sprečiti da uradite i postignete u životu. Naravno, ako se može, treba biti umeren u svemu i izbegavati trzavice i svađe. Ovako, s punim pravom, govori za "Politiku" stogodišnji Nikola Antić Prma, jedan od najstarijih žitelja vranjskog kraja, koji samotnjački živi u selu Panevlje na obroncima Besne kobile.

Nije, "deda Kole", kako za sebe kaže, sam, već je to njegov recept za dug život. Naime, od kada mu je supruga Stana umrla 1993. godine živi sam u svom kućerku, odmah do kuće sina Časlava koji brine o njemu. Omiljen u selu i okolini, na svakom koraku se može čuti slogan: "Svi vole deda Kole".

Deda Kole leže da spava već sa prvim sumrakom, ali je zato "na noge" sa prvom pesmom petlova. Uobičajenom maršrutom kreće pošto podmiri živinu, a zatim pešice do prodavnice u susednom selu Prevalac. Tu je prilika, kako kaže, da se osveži, vidi lep svet, susretne i ispriča sa ljudima.

Pamti deda Kole i staro Vranje, gde je učio terzijski (krojački) zanat kod Koste Nakića, čuvenog majstora za savremeni šnajderaj i narodna odela. Seća se, kako kaže, "na tursko bivstvuvanje u Vranje". Ostale su mu u sećanju "tatlije" i "žeški lokumeni" koje mu je dobra i lepa hanuma Alida stavljala na tanur ispod teferič, kad je donosio stvari iz dućana, bakalnice i sa pijace ili pomogao i uradio nešto.– Nisu u moje vreme Turci bili više tako strogi i opasni kao pre, a mnogi su se spremali da idu iz Vranja. Bilo je i ljubavi, tajnih i javnih. Mnogima je teško palo njihovo spremanje za odlazak, dok su neki bili nestrpljivi da odu. Deci, mladima pa i meni, nije bilo pravo zbog kolačiki (kolača) i drugih slatkiša. A neki su čak i plakali...

Pamti deda Kole i kralja Petra i Aleksandra Karađorđevića, balkanske i svetske ratove. Ne može da izbriše iz sećanja da su se austrougarski vojnici odmarali u njegovom voćnjaku i nikog nisu dirali i maltretirali, dok su od Bugara, koji su ih zlostavljali, bežali "ko đavo od tamjana".– U Prvi rat, tatko i čiča mi bili su "ćate" kod vojvode Stepe Stepanovića i učestvovali su u proboju Solunskog fronta. Sa ratišta je tatko stigao dan pre nego što mi je majka umrla od tifusa. Koliko da je vidi živu. A ona, onako teško bolna, kao da je čekala da on dođe. Uveče mu je iz pojas dala neki zamotuljak, a ujutru je umrla. Kasnije smo saznali da je u zamotuljku bilo zlato – priča deda Nikola.

Od njega saznajemo i kako su ga roditelji oženili Stanom Zlatanović iz Bujkovca. Uveče su otišli da vide devojku i pošto im se dopala sve su se dogovorili.– Sa moju Stanu sam lepo živeo. Izrodili smo šest sinova i dve kćerke. Imam 12 unučadi i 23 praunučadi. Uskoro će i čukununuče. Vojsku sam služio 1930. u Celju, a u Drugom svetskom ratu, kao partizan, učestvovao sam u mnogim akcijama. Kao iskusan i dobar borac bio sam u obezbeđenju "američke misije" koju sam sa Petrove gore, preko Gajtan planine, preveo do Vranja. Tad sam od jednog Amerikanca bio poslužen i probao prve mirišljave i kvalitetne cigarete koje su mi se "uhvatile za dušu". Na oproštaju, pre nego što je otišao u drugu misiju, poklonio mi je pištolj. I danas se sa neopisivom lepotom sećam tog gospodina iz Amerike – priča deda Kole, koji je taj pištolj, kada se vratio iz rata morao da trampi za sto kilograma žita. "Nije bilo ni leba, ni s leba. Deca pište gladna. Morao sam nešto da činim", dodaje.