Сви воле деда Колета

Паневље код Врања – Нема веће среће и задовољства, него да волите и будете вољени. Ништа вас онда не може спречити да урадите и постигнете у животу. Наравно, ако се може, треба бити умерен у свему и избегавати трзавице и свађе. Овако, с пуним правом, говори за "Политику" стогодишњи Никола Антић Прма, један од најстаријих житеља врањског краја, који самотњачки живи у селу Паневље на обронцима Бесне кобиле.

Није, "деда Коле", како за себе каже, сам, већ је то његов рецепт за дуг живот. Наиме, од када му је супруга Стана умрла 1993. године живи сам у свом кућерку, одмах до куће сина Часлава који брине о њему. Омиљен у селу и околини, на сваком кораку се може чути слоган: "Сви воле деда Коле".

Деда Коле леже да спава већ са првим сумраком, али је зато "на ноге" са првом песмом петлова. Уобичајеном маршрутом креће пошто подмири живину, а затим пешице до продавнице у суседном селу Превалац. Ту је прилика, како каже, да се освежи, види леп свет, сусретне и исприча са људима.

Памти деда Коле и старо Врање, где је учио терзијски (кројачки) занат код Косте Накића, чувеног мајстора за савремени шнајдерај и народна одела. Сећа се, како каже, "на турско бивствување у Врање". Остале су му у сећању "татлије" и "жешки локумени" које му је добра и лепа ханума Алида стављала на танур испод теферич, кад је доносио ствари из дућана, бакалнице и са пијаце или помогао и урадио нешто.– Нису у моје време Турци били више тако строги и опасни као пре, а многи су се спремали да иду из Врања. Било је и љубави, тајних и јавних. Многима је тешко пало њихово спремање за одлазак, док су неки били нестрпљиви да оду. Деци, младима па и мени, није било право због колачики (колача) и других слаткиша. А неки су чак и плакали...

Памти деда Коле и краља Петра и Александра Карађорђевића, балканске и светске ратове. Не може да избрише из сећања да су се аустроугарски војници одмарали у његовом воћњаку и никог нису дирали и малтретирали, док су од Бугара, који су их злостављали, бежали "ко ђаво од тамјана".– У Први рат, татко и чича ми били су "ћате" код војводе Степе Степановића и учествовали су у пробоју Солунског фронта. Са ратишта је татко стигао дан пре него што ми је мајка умрла од тифуса. Колико да је види живу. А она, онако тешко болна, као да је чекала да он дође. Увече му је из појас дала неки замотуљак, а ујутру је умрла. Касније смо сазнали да је у замотуљку било злато – прича деда Никола.

Од њега сазнајемо и како су га родитељи оженили Станом Златановић из Бујковца. Увече су отишли да виде девојку и пошто им се допала све су се договорили.– Са моју Стану сам лепо живео. Изродили смо шест синова и две кћерке. Имам 12 унучади и 23 праунучади. Ускоро ће и чукунунуче. Војску сам служио 1930. у Цељу, а у Другом светском рату, као партизан, учествовао сам у многим акцијама. Као искусан и добар борац био сам у обезбеђењу "америчке мисије" коју сам са Петрове горе, преко Гајтан планине, превео до Врања. Тад сам од једног Американца био послужен и пробао прве миришљаве и квалитетне цигарете које су ми се "ухватиле за душу". На опроштају, пре него што је отишао у другу мисију, поклонио ми је пиштољ. И данас се са неописивом лепотом сећам тог господина из Америке – прича деда Коле, који је тај пиштољ, када се вратио из рата морао да трампи за сто килограма жита. "Није било ни леба, ни с леба. Деца пиште гладна. Морао сам нешто да чиним", додаје.