Žestok prema Kameronu, blag prema Merkelovoj

Kada krajem januara ili početkom februara svake godine predsednik SAD na zajedničkoj sednici oba doma Kongresa održi govor o stanju Unije, to je veliki politički događaj u zemlji, koji u udarnom terminu u devet uveče u direktnom TV prenosu prate milioni Amerikanaca. Nasuprot tome, ovonedeljni govor o stanju Unije, koji je u Evropskom parlamentu u Strazburu održao predsednik Evropske komisije Žoze Manuel Barozo, ni po čemu nije ličio na veoma važan politički događaj koji prate milioni građana Evropske unije.

U Belgiji je, na primer, jedino flamanski TV kanal „Vila Politika” organizovao direktan prenos govora što je, uz činjenicu da govor nije bio u udarnom terminu već pre podne, navelo cinike na zaključak da su Baroza u sredu uživo gledali verovatno samo belgijski penzioneri u svojim domovima i pacijenti u bolnicama. Štaviše, uprkos tome što se Barozo trudio da njegov govor bude strastven, najveću pažnju je zapravo privukla potonja debata u kojoj se našao na meti žestokih verbalnih udara na koje se nije ustezao da podjednako žestoko odgovori.

Osam meseci uoči izbora za Evropski parlament i četrnaest meseci uoči kraja svog drugog petogodišnjeg mandata, Barozov govor je u mnogome sagledavan kao pregled njegovih dostignuća. Naročito što u briselskim krugovima ne postoje očekivanja da će bivši portugalski premijer dobiti i treći mandat na čelu evropske vlade. Upravo zbog tih „dostignuća”, ne mali broj komentatora širom Evrope došao je do zaključka da u devet godina vladavine on, pre svega, nije uspeo da ojača uticaj Komisije dok u svom govoru u kojem se zalaže za stvaranje bankarske unije i najavljuje da je ekonomski „oporavak na vidiku” deluje prosečnom Evropljaninu samo kao jedan obični birokrata.

Umesto da se direktno obrati građanima EU, „gađajući” probleme koje njih tište i pokazujući da zna kakve živote oni žive, on se usmerio više na opštu priču o „Evropi baziranoj na zajedničkim vrednostima” i o tome kako su „evropske integracije bila odgovarajući odgovor na vekove ratova na evropskom tlu”. Stara izlizana priča koja će teško motivisati bilo koga da sagledava EU kao nešto važno i zbog čega valja izaći na evropske izbore sledeće godine. Iako je u mnogome u pravu, bilo je besmisleno to što je jadikovao kako su građani okrenuli leđa Uniji i da se svi uspesi „nacionalizuju” a neuspesi pripisuju evropskom nivou vlasti. Da, to je istina, ali to ne menja činjenicu da upravo on nije mnogo učinio da se Brisel ne sagledava kao zli gospodar kojeg niko nije birao.

Devet godina njegovog mandata kao da je potrošio na balansiranju kako da se ne zameri Berlinu, dok su sve ostale evropske prestonice mogle ponekad od njega da čuju i više-manje oštru kritiku. To se videlo i u govoru o stanju Unije u kojem su kritike na račune Nemačke bile veoma posredne i u zavijenoj formi – založio se da se što pre uspostavi evropska bankarska unija, što Berlin uporno odlaže, a pritom je i insistirao da su sve „članice evrozone u istom brodu i kada stvari idu dobro ali i kada se stvari iskomlikuju”, posredno govoreći da Nemci moraju da pomognu ostalima.

Dok u ovim „kritikama” nije smeo ni na posredan način da pomene da je donošenje svih velikih odluka u EU već mesecima blokirano samo zbog toga što nemačka kancelarka Angela Merkel ne želi da joj one evenutalno smanje popularnost pred izbore 22. septembra, Barozu nije manjkalo kuraži da u debati otvoreno napadne partiju britanskog premijera Dejvida Kamerona. Ili da grčkom narodu spočita kako ne bi trebalo da za svoje probleme krive EU, već isključivo grčke političare koji su minulih godina bili na vlasti.

Lako je Barozu bilo da odbrusi Kameronovim torijevcima da je njihov evroskepticizam samo kopija politike UKIP-a Najdžela Faraža, ali mu je u zalaganju za još jače evropske integracije nekako nije palo na pamet da osudi Merkelino odbijanje da se saglasi sa bilo kojom evropskom odlukom koja bi mogla da bude ekonomsko-finansijski spasonosna za EU ali koja bi mogla da zasmeta nemačkim biračima. Još lakše je bilo reći Grcima da „Evropa nije stvorila (njihov) problem” te da je u grčkoj finansijskoj drami „Evropa žrtva tog problema ali i deo rešenja”. Doduše, za takvu „lakoću” reči Barozo je morao da prenebregne činjenicu da je Međunarodni monetarni fond već dva puta priznao da su u saradnji sa Evropskom komisijom i Evropskom centralnom bankom pogrešili tako što su Grcima nametnuli prestoge mere stezanja kaiša, koje su dovele do još veće recesije u Grčkoj i činjenice da su grčki dugovi sada znatno veći sada nego pre dva paketa međunarodne pomoći.

Sve to dramatično srozava kredibilitet prvog čoveka Evropske komisije, koja je svojevremeno stvorena da bi upravljala evropskim zajedničkim tržištem, kao cementa koji vezuje članice EU. U situaciji kada je neizvesno da li će EU prerasti u pravu političku uniju, zajedničko tržište je i dalje najčvršći „cement” evropskog zajedništva. Zbog toga ne bi trebalo da čudi ocena Kerstin Gamelin, dopisnice iz Brisela nemačkog „Zidojče cajtunga”, da Evropa ne može sebi da dozvoli još jednog predsednika Komisije kao što je Barozo.