Iznuđeni brak

Olimpijska povelja kaže da su olimpijski pokret i sport apolitični i nezavisni od politike. Stvarnost kaže da je sport do guše u politici! I ne samo danas. Tako je još od Nerona koji je zloupotrebio svoj položaj da bi pobedio na olimpijskim igrama.

Prošlonedeljni izbori u Vaterpolo savezu Srbije, na kojima je jedan političar potukao do nogu vaterpolo legendu, nedvosmisleno govore koji su ovde presudni „argumenti”. Čak i da Zoran Babić, član poslaničkog kluba Srpske napredne stranke u Skupštini Srbije, postane najbolji vođa u istoriji našeg vaterpola, teško je poverovati da je baš njegov vaterpolo program presudio u borbi protiv Aleksandra Šapića koga, ipak, znamo pre svega kao vaterpolistu a tek onda kao političara (DS).

Sličan okršaj odigrao se pre nekoliko meseci, samo što je tada jedan vaterpolo velikan (Aleksandar Šoštar), uz blagoslov više stranaka, porazio kadar SNS-a (Ivan Bakić) za koga se nedeljama govorilo da je siguran pobednik, jer mu je politika navodno utabala put do fotelje u Sportskom savezu Srbije (SSS). Program je, dakle, nebitan. Važne su političke računice.

I kad je Vlade Divac izabran za predsednika Olimpijskog komiteta Srbije pre četiri i po godine – kao nestranačka ličnost – morao je da računa na prethodno rukovanje demokrata sa socijalistima.

Svedoci smo da i mandat predsednika Fudbalskog saveza Srbije Tomislava Karadžića neće zavisiti od glasova delegata FSS, a još manje od hajke koju na njega vode klubovi predvođeni Zvezdom, već šta će reći – politika!

Iako je puno primera mešanja politike u sport, čak i onih dobrih, čini se da sport kod nas nikada nije toliko bio ugrožen u tom iznuđenom „braku”. On tu dođe kao – „slabiji pol”!

Kud god se okrenete – političar! Puni su ih i Crvena zvezda i Partizan i vidimo kako im ide. U stvari, pitanje svih pitanja jeste: ima li srpski sport uopšte vajde od političara? I ko kome više treba u toj vezi!

Po ovome kako se sve odvija, ta veza šteti obema stranama. Političari, koji doživljavaju sport kao priliku za ličnu promociju, svojom ne malom ulogom u njegovom srozavanju nesumnjivo štete i svom imidžu. Za razliku od Silvija Berluskonija, koji je preko Milanovih evropskih i svetskih pohoda postao poznat i popularan, pa tako i stekao premijersko mesto u Italiji, kod nas bi neki mogli zbog Zvezde i Partizana da izgube rejting i kod glasača – ako ovako nastave.

I dok je Berluskoni fudbalu dao stotine miliona evra da bi kupio ulaznicu u „visoko društvo”, kod nas političari ne samo da ne daju pare iz svog džepa, već prave duplu štetu: uzimaju novac iz javnih preduzeća, takoreći iz usta građana, i guraju ga u klubove koji su rupe bez dna. Nema sumnje da bismo imali i bolje političare kada bi se više bavili politikom a manje sportom. Previše je to sastanaka, pogotovo kad na obe strane ima gorućih problema.