Mesto pod suncem

Iz domovine sam, put Pacifika, odnosno u zemlju velikog, dugog oblaka, doputovala krajem 2011. sa dva kofera, 33 godine, avanturističkim duhom i željom da konačno počnem neki normalan život.

Nakon više od dana letenja, kofere sam spustila u Oklandu, gde sam i danas.

Neverovatna je činjenica da, ma koliko sam daleko od Srbije, praktično na drugom kraju sveta, neke situacije i stvari se čoveku prosto nameću, tako da, ponekad, imam utisak kao da sam tamo a ne ovde!

Naše ljude, grubo rečeno, izbegavam.

Razlog?

Krajnje opravdan, rekla bih.

Čim se namirišu ćirilica ili latinica, slede šablonska pitanja: Odakle si? Kada si došla? Gde radiš? Koliko zarađuješ? Sa kime živiš? Kad ideš „kući”? Hajde, dođi da se družimo....znaš, mi se redovno sastajemo tu i tu i radimo to i to!

Ama, neka, ’fala. Da sam ’tela da se družim sa našima, ostala bih tamo odakle sam došla.

Elem, vreme radije provodim sa Kiwijima (drugo ime za Novozelanđane), azijatima ili latino amerikancima. Ne tračaju mnogo a usput, nešto se novo i nauči.

No, kako rekoh, od sudbine se ne može pobeći.

Upoznah, ne tako davno, mladu damu koja se ovde doselila pre 20-ak godina. Pri svakom našem susretu, uporno je pokušavam odgovoriti od sulude ideje da se vrati u Srbiju i tamo traži mesto pod suncem. Ne uspevam u tome, jer, kako mi se čini, njena želja da opipa i oseti balkanski puls je veća i jača od mog sputavanja!

Ta ista gospođica me je upoznala sa jednim studentom arhitekture, koji, kada je došao ovde, očajnički je imao potrebu da se druži sa sebi sličnima, pa je došao na ideju da svima koji se prezivaju na IĆ a žive u Oklandu ili okolini, šalje zahteve za prijateljstvo preko Fejsbuka.

 Nalog mu je bio privremeno ukinut ali se zato na njegovoj žurci pojavilo dosta FB prijatelja. Cela juga beše na okupu, te večeri.

Šetajući psa, jednog subotnjeg prepodneva po Frenč marketu, nešto slično kao futoška pijaca u Novom Sadu, naleteh na čoveka koji pravi i prodaje autentične, vojvođanske, dimljene proizvode. On je iz mog rodnog grada, živesmo nekada u komšiluku ali sam ja tada bila isuviše mala da bih se setila njegovog lika.

I naravno, opet ona, ista pitanja. Kupih sremsku i produžih dalje.

U posetu mi po kad– kad dođe jedna beograđanka koja svaki put donese Grand kafu, plazmu ili Lenor.

Kiseli kupus se ovde retko (pro)nalazi ali sarma se redovno pravi. Kisele ga....šta li već...

I burek se može naći, ako je verovati onom studentu.

A ja bih samo jedno parče domaće pite sa višnjama.

Ovde ih nema. Zapravo, ima australijskih a kod njih ni mirisa ni ukusa, niti soka.

Za druge ne znam, ali ja baš na ovom ostrvu nađoh svoje mesto pod suncem.

Čekah na njega dugo, po’’ života.

Emina Komazec,

Okland, Novi Zeland