Место под сунцем

Из домовине сам, пут Пацифика, односно у земљу великог, дугог облака, допутовала крајем 2011. са два кофера, 33 године, авантуристичким духом и жељом да коначно почнем неки нормалан живот.

Након више од дана летења, кофере сам спустила у Окланду, где сам и данас.

Невероватна је чињеница да, ма колико сам далеко од Србије, практично на другом крају света, неке ситуације и ствари се човеку просто намећу, тако да, понекад, имам утисак као да сам тамо а не овде!

Наше људе, грубо речено, избегавам.

Разлог?

Крајње оправдан, рекла бих.

Чим се намиришу ћирилица или латиница, следе шаблонска питања: Одакле си? Када си дошла? Где радиш? Колико зарађујеш? Са киме живиш? Кад идеш „кући”? Хајде, дођи да се дружимо....знаш, ми се редовно састајемо ту и ту и радимо то и то!

Ама, нека, ’фала. Да сам ’тела да се дружим са нашима, остала бих тамо одакле сам дошла.

Елем, време радије проводим са Киwијима (друго име за Новозеланђане), азијатима или латино американцима. Не трачају много а успут, нешто се ново и научи.

Но, како рекох, од судбине се не може побећи.

Упознах, не тако давно, младу даму која се овде доселила пре 20-ак година. При сваком нашем сусрету, упорно је покушавам одговорити од сулуде идеје да се врати у Србију и тамо тражи место под сунцем. Не успевам у томе, јер, како ми се чини, њена жеља да опипа и осети балкански пулс је већа и јача од мог спутавања!

Та иста госпођица ме је упознала са једним студентом архитектуре, који, када је дошао овде, очајнички је имао потребу да се дружи са себи сличнима, па је дошао на идеју да свима који се презивају на ИЋ а живе у Окланду или околини, шаље захтеве за пријатељство преко Фејсбука.

 Налог му је био привремено укинут али се зато на његовој журци појавило доста ФБ пријатеља. Цела југа беше на окупу, те вечери.

Шетајући пса, једног суботњег преподнева по Френч маркету, нешто слично као футошка пијаца у Новом Саду, налетех на човека који прави и продаје аутентичне, војвођанске, димљене производе. Он је из мог родног града, живесмо некада у комшилуку али сам ја тада била исувише мала да бих се сетила његовог лика.

И наравно, опет она, иста питања. Купих сремску и продужих даље.

У посету ми по кад– кад дође једна београђанка која сваки пут донесе Гранд кафу, плазму или Ленор.

Кисели купус се овде ретко (про)налази али сарма се редовно прави. Киселе га....шта ли већ...

И бурек се може наћи, ако је веровати оном студенту.

А ја бих само једно парче домаће пите са вишњама.

Овде их нема. Заправо, има аустралијских а код њих ни мириса ни укуса, нити сока.

За друге не знам, али ја баш на овом острву нађох своје место под сунцем.

Чеках на њега дуго, по’’ живота.

Емина Комазец,

Окланд, Нови Зеланд