Država zaboravila ratne veterane

Valjevo – Dragan Marjanović (56) došao ja na razgovor za „Politiku“, jer tog dana nije imao posla za nadnicu. Isporuka uglja za jednu privatnu kotlarnicu, kako mu je rečeno, kasni do daljeg. Ovaj negdašnji radnik propale valjevske štamparije sredinom 1991. godine dobio je poziv za mobilizaciju. Puna tri meseca bio je na ratištu kao pripadnik tenkovske jedinice, a u vreme NATO agresije 85 dana proveo je na terenima Pambukovice.

Dok razgovaramo lomi prste, vrti se na stolici i priča da je prilikom jedne i druge mobilizacije kod kuće ostavio ženu sa dvoje dece od kojih niko nije imao posao. Osećao se, veli, kao da ih je izdao i ostavio same u nekoj pustinji.

– Kada sam se konačno vratio kući, zadovoljan što sam živ i zdrav, ponadao sam se da će mi se i država na neki način odužiti. Ponuditi posao i dati određenu novčanu nadoknadu. Međutim, do danas ništa od toga – ni pomoći, ni para niti bilo kakvog poštovanja. U međuvremenu sam pokucao na vrata nekoliko preduzeća, ali kada su saznali da sam ratni veteran istog trena su mi se zahvalili. Supruga i ja nemamo zdravstvene knjižice, što je s obzirom na naše godine prava trauma. Na sreću, deca su zaštićena. Srce mi je oslabilo od silnih stresova i da nije bilo pregleda koje je organizovalo naše udruženje iz Valjeva, ne znam kako bi se sve završilo. Sve ovo što se dešava meni i mojim drugovima sa ratišta je velika bruka i sramota za državu – priča ovaj bivši grafičarski radnik i ratni veteran.

Branko Stevanović (52) iz valjevskog sela Babina Luka, radnik ugašene trgovinske kuće „Diva“, na ratištu je proveo punih sedam meseci. I on je tada kući pored starih roditelja, koji su ubrzo umrli, ostavio ženu i dvoje dece. Živeli su od poljoprivrede, ali zemlja bez snage i veštine ne daje rod.

– Na terenu u vrlo konfuznoj i opasnoj situaciji nijednog momenta nisam pomislio da dignem ruke od svega i vratim se porodici. Rečeno nam je da treba da branimo otadžbinu, što sam prihvatio kao svetu obavezu i veliku čast. Međutim, kada se sve završilo ni časti ni počasti, već samo poniženja i uvrede. Nemam ni zdravstvenu knjižicu, jer su mi tražili iz Fonda za zdravstveno osiguranje da uplatim 200.000 dinara, koliko ne mogu da uštedim ni za deset godina, ukoliko bismo pili samo vodu. Tako smo ja i moja žena odavno zaboravili kako izgledaju lekari. Eto to se dešava meni koji sam 88 puta dao krv kako bih pomogao drugima – priča Branko, podsećajući da je doživeo i to da je skoro 100 puta pisao Direkciji za zemljotres u Valjevu, da mu poprave kuću koja mu je sagrađena po sistemu „ključ u ruke“. Kaže da nije omalterisana i u kojoj je stolarija ugrađena od šperploča, tako da se ukućani osećaju kao da su u nekoj sklepanoj vetrenjači.

Još jedan Dragan Marjanović (61), ali bivši radnik raketnog programa „Krušika“, priseća se da su jedno jutro 1991. godine na fabrici zatvorili ulazne kapije i uručili mu poziv za mobilizaciju. Posle nekoliko meseci sa ratišta se vratio kao invalid sa ozbiljnim posledicama na jednom bubregu, ali ni to ga nije amnestiralo da u vreme agresije NATO-a bude angažovan još dva i po meseca. Ima, kaže, invalidnidu koja je sa 4.000 porasla na 14.000 dinara. U međuvremenu, 2002. godine, u fabrici je proglašen tehnološkim viškom.

– Svuda u svetu se ratni veterani poštuju i naprosto čuvaju od svih nedaća izuzev kod nas, tako da me ne bi iznenadilo da nas posle „epiteta“ da smo građani drugog reda, proglase i domaćim izdajnicima – kaže rezignirano veteran Marjanović.

Nikola Milanović (Foto B. Novović)

„Otkud, čiča, ti ovde? Ko je tebe pozvao?”, pitali su mlađi rezervisti Nikolu Milanovića (69) iz Valjeva, koji je posle mobilizacije bio angažovan kao vozač takozvanog pokretnog magacina municije.

– Mogao sam, svakog dana, stotinu puta da poginem, jer je bila dovoljna i najmanja nepažnja da se odleti u vazduh. Zamislite kakav je to osećaj kada zadremate i legnete u kabini kamiona na sanduk sa bombama ili minama. Danas to niko ne ferma niti sam za to dobio bilo šta. Imam penziju od koje mogu da skrpim nedelju dana u mesecu i to je sve. Bruka i sramota – priča Nikola koji je zamolio da upišemo podatak da je 140 puta dao krv. Kaže da se ovde dobre i humane stvari i sve ono što valja brzo zaboravlja.

Radomir Milivojević (83) poznatiji kao Rođa, i pre nego što je mobilisan radio je kurirske poslove. Na momenat smo pomislili da on ne pripada grupi veterana koji teško žive. Da, barem, neko od odlikovanja koje je okačio na rever svog kaputa povlači pristojnu prinadležnost. Međutim, kurir Rođa, koji je i 1991. i 1999. godine hitro i na vrhovima prstiju kao da mu je 20 a ne 80 leta, raznosio poruke po ratištima, iznenadio nas je kada je rekao da je stalni abonent narodnog kazana u Valjevu i – da im je pasulj najbolji na svetu.