Moje pesme navode na ljubav

Zlatan Stipišić Džiboni (45) prvi put će, posle 25 godina, svirati u Beogradu. Ovaj splitski kantautor izvešće 25. oktobra u Kombank areni pesme sa prvog albuma na engleskom jeziku, pod nazivom „20th Century Man”, a mnogobrojne poštovaoce koje ima u Srbiji podsetiće i na starije hitove: „Libar”, „Ne odustajem”, „Mirakul”, „Oprosti”, „Tempera”, „Žeđam”...

Jednom od najtiražnijih muzičara u regionu društvo na sceni najveće srpske koncertne dvorane praviće Vlatko Stefanovski, Damir Urban, londonski gospel hor i Maja Azucena.

Po čemu će se predstojeći beogradski koncert razlikovati u odnosu na one koje ste održali u Subotici i Novom Sadu u okviru turneje „Toleranca”?

Beogradski koncert neće biti promotivni nastup nego presek najvažnijih trenutaka u mojih poslednjih 20 godina. Posmatram ga kao događaj koji je skroz izdvojen od uobičajenih promotivnih turneja koje muzičke zvezde imaju običaj da rade.

Koliko dugo niste bili u Beogradu? Kakvog ga pamtite?

Zadnji put sam svirao u Beogradu 1988, u SKC-u. Možda mesec dana pre nego što sam napustio bend „Osmi putnik” i odselio se u Berlin. Najviše se sećam ljudi, jer mislim da grad čine ljudi, a ne zgrade. Kad mi neko spomene Beograd, prvo se setim, na primer, Petra Popovića, a tek onda ulica i trolejbusa. Neki ljudi su toliko upečatljivi i otvoreni da oni svoje gradove nose u sebi. Oni čine grad.

Mlađi su iznenađeni kad čuju da ste bili pevač hard-rok grupe „Osmi putnik”. Kako sada gledate na taj period karijere?

Taj moj bend imao je veliki entuzijazam, svežinu i zdrav pristup u muzičkom radu. Naš problem je bio što smo bili premladi i neiskusni. Bolje smo zvučali uživo nego na pločama. Ploče su imale dobre pesme, ali energiju nismo uspeli pravilno da zabeležimo. Tako da i mi iz benda i naši fanovi imamo lepe uspomene. Moj osećaj je kao kod pisca koji zna da mu je bolja knjiga nego film po kojoj je snimljen. Stojim iza svega što sam napravio u tom periodu, kao dečak od 18 godina. Ali, ostala mi je živa rana što nismo imali iskustva, para i tehničkih mogućnosti da svoju dobru energiju prenesemo na album.

Šta je to u 20. veku što je uticalo da novom albumu date naslov da ste čovek iz tog veka?

Svidela mi se teza jednog italijanskog arhitekte koji je napisao da je posle Drugog svetskog rata, kao najvećeg stratišta u istoriji ljudskog roda, svet opet morao da krene ispočetka, kao sa praznim listom papira. Na tom papiru sve je opet iznova trebalo napisati. Verujem da je estetika koja je nastala početkom pedesetih godina, iz nekog razloga, postala bezvremenska. Na primer, pojam ženske lepote kroz Merlinku je bezvremenski. I Džejms Din je bezvremenski. Pa, „harli dejvidson” ili „folksvagen buba”, to jest rokenrol. Da ne bude zabune, otvoren sam za sve što je novo a dobro, ali ta estetika 20. veka sadrži toplinu čak i nevinost. Tako da, usuđujem se reći, sedim na dve stolice. S jedne vidim prozor s pogledom na danas, a s druge imam prozor s pogledom na juče.

Džoni Štulić smatra da je sve dobro u muzici već napisano? Koliko se muzika promenila u ovom milenijumu?

Uvek postoje talentovani ljudi. Samo je pitanje uspevamo li da ih prepoznamo. Mogu reći da sam mnogo dobrog propustio, jer možda kad se te velike stvari događaju, nismo svesni tih ljudi koji idu korak ispred svoga vremena. Ali, u tome je čak i tajna kod kreativaca. Ne može baš svaki put sve da se složi.

Vaš otac je bio jedan od najpriznatijih etnomuzikologa u Hrvatskoj. Koliko je njegova profesija uticala da u muzici koju stvarate bude elemenata onoga što ovde zovemo folklor a u svetu „world music”?

Moj otac se bavio spasavanjem narodnog blaga, narodnog predanja u Dalmaciji. Uspeo je da od zaborava spase skoro 20.000 pesama, a onako usput i nekoliko hiljada narodnih lekova i običaja. Verujem da je snažno uticao na mene.

Pored vlastite dece, imate i „koncertnu” koja su nastala kada su njihovi roditelji potaknuti muzikom na vašim koncertima produbili svoju ljubav? Kako to tumačite?

To je najpre krenulo spontano, a onda se izmaklo kontroli. Još pre mnogo godina ljudi su mi prilazili i govorili da rado vode ljubav uz moje pesme, jer su romantične i opuštaju partnerku. A onda su polako počeli da prave decu. Meni je to simpatično. Ako će ljudi već po nečemu da me pamte, bolje da to bude po tome da su ih moje pesme navodile na ljubav, a ne na nešto destruktivno. Odgovara mi uloga u tom filmu.

Pratite li aktuelnu hrvatsku i srpsku muzičku scenu?

Kad ste rok kritičar, vi ste čovek od pera i reči. Najpre ćete primetiti dobrog pesnika u našim redovima. Ali pošto sam ja kompozitor, tekstopisac, aranžer i pevač, u stanju sam da podjednako vrednujem svaki talenat koji odskače, bio on pesnik ili svirač usne harmonike. Ništa mi ne promakne. Ne mogu prstom da vam pokažem na neki bend, jer taj bend možda grozno zvuči, ali ima fantastične stihove.

Idete li na koncerte stranih izvođača i da li je neki nastup u poslednje vreme ostavio poseban utisak na vas?

Gledao sam Pitera Gebrijela u Milanu. On je uz Dejvida Bouvija verovatno najcelovitija ličnost od živih ili preživelih. Uživao sam i na koncertu grupe „Ju tu” (U2). Oni su stvarno veliki, u svakom segmentu.

---------------------------------------------------------------

Sponzorišem mlade animatore

U prošlom intervjuu za „Politiku” rekli ste da volite animaciju jer pomaže prikazivanju snova. Kako u pokretnim slikama vidite vašu muziku?

Animirani film je moja tajna ljubav. Čak i sponzorišem mlade animatore. Draže mi je da na to trošim pare nego na nekakav kič koji je uobičajen za domaće zvezde. Čak smo za film „Vesla” dobili nagradu na festivalu u Bukureštu. Kad upoznam mladog animatora i vidim njegove radove, prvo ga pitam: „Jesi li ti, sine, u braku?”. Jer, za taj posao je dobro da su neženje pošto moraju da rade celu noć. Seks, ljubav i brak su rezervisani za nas obične smrtnike, a ne za animatore. Oni moraju noći da provode uz kompjuter.