Oteta Libija

U minulih osam dana u Libiji su oteta dva čoveka i to ne bi zavredelo ni tri reda u svetskoj štampi da su to neki libijski aktivisti ili pripadnici neke bezbednosne službe. Uzimajući u obzir učestalost otmica u Libiji minule dve godine, verovatno ni libijska štampa tome ne bi pridala veliki značaj. Međutim, otmice libijskog premijera Alija Zejdana i Abua Anasa el Libija, za kojeg Vašington tvrdi da je tvorac libijske podružnice Al Kaide, izazvala je preneraženost građana Libije, ali i svetske javnosti kojoj je to skrenulo pažnju na to u kom haosu živi ova zemlja Magreba posle svrgavanja Muamera el Gadafija.

To što su američki komandosi upali na libijsku teritoriju i oteli Libija izazvalo je bes libijske javnosti tako da su mnogi potonju kratkotrajnu otmicu premijera povezali s tim i tumačili je kao simbolični odgovor Amerikancima. Međutim, to nije bio odgovor Al Kaide ili neke njoj bliske grupe, jer se premijer ne bi zasigurno tako brzo vratio na radno mesto. To je samo bio dobro izabran trenutak lokalnih milicija da pokažu svoju snagu celom svetu, a premijeru ukažu da mu je uzaludan bio nedavni poziv međunarodnoj zajednici da mu pomogne u uspostavljanju reda u zemlji.

Da je otmica premijera usred bela dana bila politička poruka njegovih konkurenata svedoči i to da je miliciju, koja je otela Zejdana, osnovao Nur Abušaman, predsednik Sveopšteg nacionalnog kongresa Libije, koji je libijsko zakonodavno telo a čiji prvi čovek je sada formalno i šef države. Zejdanovi konkurenti zapravo mu poručuju da on nije niti će biti pukovnik Gadafi, koji je uspevao da više od 40 godina obuzda rivalitet libijskih klanova, koji svaki ima sopstvenu vojsku i vođu koji suštinski čini pravu vlast nad pripadnicima svog klana.

Svestan je i Zejdan da centralna vlast suštinski ne postoji već da su lokalna plemena već delimično podelila Libiju na zapadnu sa centrom u Tripoliju, istočnu sa centrom u Bengaziju i južnu u saharskom delu zemlje koja čak ne uspeva da potpadne pod vlast jedne lokalne skupštine, odnosno lokalnog plemena.

U takvoj situaciji nije ni čudno sve što se sada dešava u Libiji, a što je, čini se, počelo da izlazi na površinu 11. septembra 2012. godine kada je u napadu na američki konzulat u Bengaziju ubijen američki ambasador Kristofer Stivens i još troje diplomata. Događaji koji su usledili samo su i okorele protivnike Gadafija naterale da po prvi put zažale zbog promena 2011. godine

Napad na italijanski konzulat u januaru ove godine, eksplozija automobila bombe koja je u aprilu raznela pola zgrade francuske ambasade u Tripoliju, napad na konvoj vozila šefa misija EU u avgustu, prošlonedeljni napad na rusku ambasadu posle kojeg se cela ruska diplomatska misija povukla iz Libije, prekjučerašnji napad na švedski konzulat u Bengaziju…

Međutim, nisu samo strane diplomate na meti različitih lokalnih milicija. Zgrada u kojoj je kabinet premijera bila je u martu na meti tridesetak pripadnika lokalne milicije, u julu je u toku pobune iz zatvora u Bengaziju pobeglo 1.200 zatvorenika, prošlog meseca je otet sin libijskog ministra odbrane, dok napadi na političare, aktiviste, sudije i pripadnike bezbednosnih službi su bezmalo svakodnevni.

Osim toga, libijsko oružje, koje je u toku sukoba 2011. opljačkano od snaga koje su bile lojalne Gadafiju, postalo je noćna mora za sve one koje se brinu za mir i red u Magrebu i na Bliskom istoku. Jer, to ukradeno oružje relativno lako završava u Maliju, u pojasu Gaze, na Sinaju, pa čak i na sirijskom frontu. Ta bezbednosna noćna mora biva još gora kada se na to doda procena jednog obaveštajnog izvora londonskog „Sandej tajmsa” koji tvrdi da libijska vlada kontroliše samo 20 od ukupno 400 depoa sa naoružanjem, kao i da se i dalje vodi kao nestalo oko 3.000 ručnih lansera protivavionskih raketa, koje mogu da obore civilne avione, uprkos naporima Zapada da im uđu trag.

Uprkos svemu tome, Zapad koji se svojski potrudio da svrgne Gadafija sada više brine zbog toga što libijska vlada ne reaguje na pozive Al Kaide da se otimaju strani radnici na naftnim platformama nego što se uključuje u rešavanje političko-bezbednosnog košmara u Libiji. Za razliku od akcije otimanja Libija, Amerikanci nisu slali komandose da izbave libijskog premijera, a kamoli da su sa Britancima i Francuzima videli delić svoje odgovornosti u svemu tome. Naprotiv, zapadni političari i mediji ne prezaju od ocena da je odgovornost na nejakom premijeru.

Komentator londonskog „Fajnenšel tajmsa”, bez ikakvog osvrta na ulogu Velike Britanije i Francuske, tvrdi da „svet ne može da izleči bolesti Libije” već da „naposletku, gospodin Zejdan mora da preuzme kontrolu nad sudbinom svoje zemlje”. Štaviše, ocena da je premijer „bio rad da zapadnjačkim novcem potkupi zaraćene milicije pre nego da koristi te (novčane) podsticaje kao polugu da ih stavi pod kontrolu vlade” deluje licemerno, jer zapadne sile taj novac daju samo da bi osigurale svoje unosne poslove na libijskim naftnim platformama.

Međutim, i ta zapadna računica zasad ne daje rezultat jer optimistične procene govore da je crpljenje nafte u Libiji sada samo petina nivoa koji je bio u vreme Gadafija, dok konkretne brojke govore da se proizvodnja nafte sa 1,4 miliona barela dnevno svela na samo 140.000 barela. Dakle, na desetinu. Dok traje rat klanova i borba za bezbednost zapadnih naftaških interesa, „obični” Libijci ćute. Oni se već osećaju da su oteti. Samo za njih niko ne želi da plati otkup.