Merkelova terorista

Barak Obama ima problema. Oni nisu samo gnev stranih lidera zbog toga što službe SAD prisluškuju njihove telefone i naveliko usisavaju podatke o komunikacijama njihovih građana, nego i činjenica što on o tome nije bio obavešten. Svako jutro, doduše, uz prvu kafu čita izveštaje šta su američki špijuni interesantno saznali prethodnog dana, ali od njega se krilo da su velike uši Nacionalne agencija za bezbednost (NSA) bile prislonjene i na telefon šefice nemačke vlade i još 34 svetska lidera.

Tako je bar servirano medijima, uz napomenu da je Obama, čim je to saznao, naredio da se s tim prestane. Objašnjenje koje je suviše naivno da bi mu se poverovalo. Jer ako američki predsednik zaista nije znao šta sve radi njegova najveća obaveštajna služba, onda je u velikom problemu ne samo on – nego i Amerika i svet.

U seriji afera koje su pokrenute posle bekstva Edvarda Snoudena i objavljivanja najvećih tajni NSA, prvo se saznalo da se masovni nadzor  sprovodi nad sopstvenim građanima, a sočni detalji o špijuniranju sveta došli su tek potom. Iako je od početka bilo jasno da je ono što se zna samo delić onoga što se još ne zna, svaki novi slučaj je potvrdio početni utisak da se Amerika pretvorila u globalnog Velikog brata nesputanog bilo kakvim obzirima.

Iz Vašingtona su onda usledila izvinjenja, koja su brzo zamenjena agresivnom odbranom te prakse, jer se njome, tobože, od terorizma štite svi. A kad je postalo nesumnjivo da je i taj veo suviše proziran, najavljeno je da će se sve ponovo preispitati i ograničiti.

Da li će zaista? Američke tajne službe (ima ih čak 16) postoje da bi prikupile što više informacija o svemu i svakome, pri čemu su opterećene strahom da će biti na udaru ako se, kao 11. septembra 2001, pokaže da nešto nisu znale.

Paranoja posle spektakularnog napada Al Kaide na Njujork i Pentagon bila je podloga na kojoj je izrastao džinovski obaveštajno-industrijski kompleks: prema serijalu „Tajna Amerika” koji je 2010. objavio „Vašington post”, na obaveštajnim programima radi 1.271 vladina organizacija i 1.931 privatna kompanija na oko 10.000 lokacija širom SAD, a propusnice za pristup tajnim podacima ima 854.000 ljudi (više nego što Vašington ima stanovnika). Ovaj mamutski mehanizam proizvede 50.000 obaveštajnih izveštaja godišnje.

Može li to da se demontira? Teško. Pre se može očekivati da će se obuzdavati donosioci loših vesti o ovom čudovištu, što je šef NSA general Kit Aleksander već najavio, s objašnjenjem da on ne zna kako to da se uradi, ali da se mora.

Sveopšti nadzor i prisluškivanje donedavno su bili atributi totalitarnog režima, policijske države. Amerika, međutim, tvrdi da nije to, već, naprotiv, model demokratije i građanskih sloboda. Nema uverljivog odgovora na pitanje da li je prisluškivanje stranih lidera dobar način za borbu protiv terorizma. Osim, naravno, ako NSA nema saznanja da je kancelarka Merkel mogući terorista.