Kome smeta ogledalo

Prema najnovijim istraživanjima popularnosti ministara aktuelne Vlade Srbije najnižu ocenu dobio je Saša Radulović, ministar privrede.

Kao nestranačka ličnost, prihvatajući se ove nezahvalne dužnosti, preuzeo je i „vruć krompir” koji su aktuelni i bivši  političari uspešno izbegavali proteklih desetak godina.

Već na prvom koraku njegovi potezi naišli su na tiha gunđanja čelnika političkih stranaka i večitih sindikalnih lidera, jer je dirnuo u osinjak. Otvorio je priču o javnim preduzećima tražeći da se dostave lične karte, da se utvrdi pravo stanje, da se zaustavi bacanje budžetskih para u bunar.

Tim potezom zagazio je u partijske zabrane, jer je svako javno preduzeće istovremeno i plen određene partije, utočište njihovih kadrova i  izvor finansiranja stranačkih aktivnosti.

Umesto ulepšane slike o nama, kakvu su nam godinama saopštavali političari, vodeći prevashodno računa o sopstvenom, a ne o rejtingu Srbije, ministar Radulović uporno dokazuje da nema novih investicija, da neće biti stranog kapitala ukoliko se privredna baruština ne raščisti.

Ono što nije urađeno 2003. ili 2005. godine  moraće da se uradi ove i naredne – da se stavi katanac na preduzeća koja ništa ne proizvode, da se odvoji žito od kukolja, da se ukinu agencije koje državne pare dele šakom i kapom, a da iza svega toga nema ni rezultata ni odgovornosti.

Takođe, da se okonča priča o desetinama firmi u restrukturiranju koje opstaju, ne na radu i proizvodnji, već na budžetskim jaslama, vukući nas  sve  u baruštinu iz koje, ako se ne preduzmu hirurški rezovi, nema povratka.

A privreda, kakva je naša, jasno je i njegovim „saborcima” ministrima, ne može da preživi ako svakog meseca mora da nahrani oko 740.000 činovnika. Novostvorenih vrednosti nema, fabričke hale su sve praznije, a kancelarije birokratije sve punije.

Da bi se ta armija namirila – država se iz godine u godinu sve više zaduživala. Račun  je stigao i svi ga zajedno moramo platiti, iako su nam džepovi prazni.

Suočavanje sa istinom je neminovno, a to očigledno ne odgovara ni svima nama, a još manje političarima naviklim da daju obećanja koja ih ništa ne staju, a donose poene na rang-listama. Već smo se naslušali bajki da smo najlepši, najpametniji, da smo „lideri na Balkanu”, da smo centar vasione oko koje se okreće svet, a u stvari smo mala, siromašna zemlja.

I dok to ne priznamo, dok se ne pogledamo u ogledalu, nećemo videti ni svetlo na kraju tunela. Na to nas upravo upozorava ministar Radulović, pokazujući nas onakve kakvi jesmo.

A to nam se, sudeći po listama popularnosti ministara ne sviđa, ili nam je možda laž milija od istine, pa bismo radije, o čemu se sve češće govori, da ga prvi potpredsednik vlade Aleksandar Vučić smeni kako nas ne bi opominjao da nas stari put vodi u nedođiju.