Dete i ograničenja

Tokom vaspitavanja deteta, roditelj definiše neka detetova ponašanja kao poželjna, a neka kao nepoželjna, zahtevajući od deteta da se ponaša u skladu sa time. Takve situacije su po pravilu konfliktne, jer dete koje želi da se ponaša na svoj način, roditelj tera da se ponaša „kako treba”. Međutim, ni kada dete počne da se ponaša „kako treba” to još ne znači da je dato ponašanje prihvatilo i usvojilo. Postoji čitav niz primera u kojima se neko u detinjstvu ponašao „kako treba”, da bi kada odraste potpuno odstupio od tog ponašanja i počeo da se ponaša na suprotan način.

Na primer, kćerka koja je kao dete na mamino insistiranje uredno pospremala svoju sobu, kada je odrasla i odvojila se od roditelja, prestala je da uređuje svoj stan na zgražanje svoje majke.

Možemo da se zapitamo kako je došlo do toga da osoba odbaci ponašanje koje joj je u detinjstvu „usađeno”. Ono joj nikada nije bilo usađeno, jer ga ona nikada nije prihvatila kao zaista smisleno i korisno. Ona u detinjstvu nije uređivala prostor zato što je sama smatrala da tako treba, već samo zato da bi izbegla konflikte sa majkom. Ona zato, iako je redovno pospremala sobu, nikada nije stekla naviku pospremanja.

Slično je i sa onim što dete ne sme da radi. Ako je prestalo da protestuje zbog nekog nametnutog ograničenja, ne znači da se u sebi pomirilo sa njime. Ono sebe intimno doživljava kao žrtvu nerazumnog roditeljskog zahteva i čeka da dovoljno poraste i ispuni uslov za izlazak iz „robije”. Kod srednjovečnog muškarca, na primer, koji je zavisan od gledanja televizije koju često besciljno gleda do dva sata posle ponoći iako rano ustaje, otkrivamo da je njegova „trauma iz detinjstva” u tome što mu roditelji nisu dozvoljavali da gleda TV posle devet sati uveče. Od kada je odrastao on svoju „odraslost” i „slobodu” dokazuje samome sebi neograničenim gledanjem televizije.

Zbog svega toga je važno da tokom odgoja dete razume zašto roditelj insistira na određenom ponašanju. Da bi to postigao, roditelj mora da razgovara sa detetom kako bi mu približio svoj način razmišljanja i svoje vrednosti. Tako povećava verovatnoću da će dete usvojiti dato ograničenje ili prinudu.

Kod kažnjavanja je isto tako: da bi kazna postigla svoju svrhu nije dovoljno kazniti dete, već ono mora da shvati zbog čega je kažnjeno i da kaznu prihvati kao pravednu. Da bi roditelj to postigao treba da razgovara sa detetom zašto ono ne sme da se ponaša na dati način, u čemu je štetnost tog ponašanja, kako treba umesto toga i slično. Pravilo je jednostavno: deca prihvataju i usvajaju samo ona ograničenja, prinude i kazne koje sama doživljavaju kao smislene i opravdane. Zadatak roditelja jeste da im pomognu u tome.