Unutrašnji konflikt

Predstava o ljudima koju izgrađujemo u detinjstvu jeste suviše jednostavna zato što tada naše saznajne sposobnosti još nisu sasvim razvijene. Na primer, deca gledaju na ljude kao da su ličnosti tih ljudi uvek jedna nedeljiva celina. Za dete su drugi ljudi uvek ili dobri ili loši. Za malo dete je otkriće kada shvati da stvari nisu uvek onakve kakve izgledaju, da postoje „vukovi u jagnjećoj koži“, odnosno da se ljudi koji nisu dobri mogu pretvarati da su dobri.

Kada odrastemo počinjemo da shvatamo da priča o dobru i zlu nije tako jednostavna i da i dobri ljudi mogu raditi loše stvari, kao što i loši ljudi mogu raditi dobre. Postupak iste osobe može iz jednog ugla izgledati kao dobar, a iz drugog ugla kao loš. Isto tako otkrivamo da ljudi nekada nisu celina, nisu „iz jednog komada” već da doživljavaju i pokazuju unutrašnju razdvojenost koju zovemo unutrašnji konflikt.

Konflikt je situacija u kojoj dve strane koje imaju različite želje ili interese pokušavaju da utiču na onu drugu stranu da uradi ono što žele. Iako se ova definicija odnosi na konflikte koji se pojavljuju između dve ili više osoba, ona se može primeniti i na konflikte koji se pojavljuju u jednoj osobi. Nekada unutrašnji konflikt možemo predstaviti kao sukob dva dela jedne ličnosti, od kojih svaki želi da upravlja celinom i da pokrene ličnost u onom pravcu u kojem taj deo želi da ide. Nekada to liči na neku vrstu sukoba dve podličnosti: moje „lenjo Ja“ i moje „vredno Ja“ imaju unutrašnji dijalog u kojem se natežu oko početka izvršenja neke obaveze.

Sposobnost prepoznavanja unutrašnjeg konflikta kod sebe i drugih jeste stvar emocionalne pismenosti i socijalne inteligencije. Osoba u unutrašnjem konfliktu ne laže, jer su obe njene suprotne i međusobno isključujuće želje istinite – stvarni izraz nekog dela nje. Nesposobnost da se odluči i prevaziđe konflikt, prvenstveno je njoj mučno stanje, ali i onima kojih se tiče. Na primer, neko se pet godina zabavlja sa drugom osobom i nikako da se odluči da li je ona dovoljno dobra za ozbiljnu vezu.

Unutrašnji konflikti su uobičajeni i predstavljaju normalni deo života. Nije dobro kada se tiču nečega što je osobi veoma važno i kada traju suviše dugo. Naša psiha i naša ličnost teže unutrašnjem skladu i konzistentnosti. Zbog toga svaki unutrašnji konflikt jeste neka vrsta problema koji treba razrešiti. Ako osoba dovoljno dugo ne može da se „dogovori sama sa sobom” putem samopreispitivanja, vođenjem dnevnika ili razgovarajući sa bliskim ljudima, hroničan unutrašnji konflikt jeste dovoljan razlog da se razgovara sa nekim stručnim. Kada se odluka donese, konflikt se zaključi, a rast i razvoj ličnosti nastavlja svojim tokom.