Sahranjivanje ideala

Oproštaj od bivšeg južnoafričkog predsednika i legendarnog borca protiv aparthejda je minulih dana, bez premca, ujedinio svet. Na komemorativnom skupu okupila su 52 predsednika i 16 premijera, kao i brojni potpredsednici, bivši predsednici i aktuelni šefovi diplomatija, koji zastupaju politike koje često mogu bez ustezanja da se nazovu neprijateljske.

Zvanice su, prema priznanju britanskog premijera Dejvida Kamerona, „prilično nervozno gledale oko sebe pored koga će sedeti” a sasvim sigurno svima je bilo važno da tu budu. Na našim prostorima nešto slično se dogodilo pre 33 godine kada je na sahranu jugoslovenskom predsedniku Josipu Brozu Titu došlo na desetina predsednika i premijera, četiri kralja i još mnogo zvaničnika u ukupno 209 delegacija iz 127 država.

Najverovatnije najveća sahrana u istoriji se dogodila 1969. godine kada je ulicama indijskog grada Čenaja prošlo oko 15 miliona ožalošćenih zbog smrti Anaduraja, bivšeg prvog čoveka indijske države Tamil Nadu, koji uspeo da lingvistički izdvoji tamilski od hindi jezika. Ginisova knjiga rekorda beleži da je najviše ožalošćenih u jednoj zemlji bilo pre prilikom ispraćaja ajatolaha Homeinija 1989. kada je svaki šesti Iranac, to jest oko deset miliona ljudi, prisustvovalo ceremoniji sahrane.

Međutim, Mandelina, Titova i, na primer, sahrana pape Jovana Pavla Drugog 2005. (na kojoj je bilo oko 200 svetskih lidera među četvrt miliona ljudi na Trgu svetog Petra u Rimu) nisu najveće na svetu ali su imale veliki politički značaj. Ali, za razliku od Titove sahrane koja je tada dokazala ugled koji je on imao u svetu ali nije davala jasan nagoveštaj da će se Jugoslavija raspasti, ispraćaj od Mandele je sasvim očigledno pokazao da su ideali kojima je težio možda ponovo daleko koliko su bili i u vreme aparthejda.

Obamin entuzijastični govor u kojem je pozvao ljude da se preispitaju i jasno ukažu na represivne režime zapalio je masu a prvi crni predsednik SAD svojom veštom retorikom uspeo je da se predstavi kao svojevrsni naslednik prvog crnog predsednika Južne Afrike. To su trenuci koje Obama ume savršeno da iskoristi, povrati svoj poljuljani imidž kod kuće i u svetu, ali i da na izvestan način uputi poruku republikanskim oponentima. Insistirajući na borbi protiv siromaštva, osudi rasne diskriminacije i ravnomernijoj raspodeli prihoda, Obama nije samo veličao heroja borbe protiv aparthejda, već je indirektno slao poruku republikancima koji žele da mu osujete planove da deca latinoameričkih ilagalnih imigranata dobiju američko državljanstvo.

Ceo taj prizor ne bi sa sobom nosio nikakav problem da je Obama predsednik Južne Afrike a ne Džejkob Zuma kojeg je masa skoro pa izviždala. Posle divnih reči ohrabrenja, Obama i ostali lideri su otišli kući a građani Južne Afrike ostali su da žive u zemlji čija je realnost mnogo daleko, ne samo od Mandelinih ideala, već i od onog što mu se pripisuje kao dostignuće za života.

Iako je Mandela simbol velike pobede Afrikanaca nad represivnim rasističkim kolonijalnim režimom, malo toga se zaista promenilo za poslednjih 19 godina otkad ovom državom ne upravljaju belci. Kada je u vreme aparthejda Mandela pušten iz zatvora, prosečna plata belca u JAR bila je osam puta veća od prosečne plate crnca. Dvadeset tri godine kasnije, ovaj odnos se nije uopšte promenio. Iako su u vreme njegovog petogodišnjeg predsedničkog mandata (1994-1999) izgrađeni domovi za dva miliona građana, dok su milioni ljudi dobili struju i vodu, eksploatacija Afikanaca je samo povećana samo što se klasi beloputih kapitalista pridružila i grupa tamnoputih pripadnika elite povezanih sa Mandelinim Afričkim nacionalnim konresom. Upravo to baca senku na Mandelinu zaostavštinu narodu JAR, koja je sada zemlja sve većeg nasilja u kojoj, prema pojedinim podacima, svakih 26 sekundi neko bude silovan dok dnevno bude ubijeno 49 ljudi. Jaz između bogatih i siromašnih još je veći u odnosu na period aparthejda a nekadašnji Mandelini saborci i njihovi potomci samo se brinu o tome kako ta steknu bogatstvo. U želji da što više zarade na eksploatacije malo plaćenih crnih radnika, belim kapitalistima sada su se pridružili crni kapitalisti. Najbolji primer za to jeste da su se u jednom trenutku sa krivičnim prijavama suočili Mandelin unuk Zondva i Zumin bratanac Kulubuse, koji su posedovali rudnik zlata, ali nisu godinu dana plaćali rudare već ih oružjem primoravali da rade.

Sve to i mnogo više najbolje znaju građani JAR, među kojima svaki četvrti nema posao, svaki deseti ne zna da čita, a petina populacije od 15 do 49 godina je zaražena virusom HIV. Budući da je do smrti Mandela Afrikancima bio simbol nade i moralne veličine kojoj je pripisivana skoro natprirodna moć da promeni surovu sadašnjicu, sada realno postoji opasnost da narastajuća socijalna nejednakost i korupcija podstaknu nove međurasne sukobe i nasilje. Ovoga puta ono će biti usmereno i protiv crnih moćnika. Time bar deo Mandelinih ideala neće biti sahranjen sa njim.