Сахрањивање идеала

Опроштај од бившег јужноафричког председника и легендарног борца против апартхејда је минулих дана, без премца, ујединио свет. На комеморативном скупу окупила су 52 председника и 16 премијера, као и бројни потпредседници, бивши председници и актуелни шефови дипломатија, који заступају политике које често могу без устезања да се назову непријатељске.

Званице су, према признању британског премијера Дејвида Камерона, „прилично нервозно гледале око себе поред кога ће седети” а сасвим сигурно свима је било важно да ту буду. На нашим просторима нешто слично се догодило пре 33 године када је на сахрану југословенском председнику Јосипу Брозу Титу дошло на десетина председника и премијера, четири краља и још много званичника у укупно 209 делегација из 127 држава.

Највероватније највећа сахрана у историји се догодила 1969. године када је улицама индијског града Ченаја прошло око 15 милиона ожалошћених због смрти Анадураја, бившег првог човека индијске државе Тамил Наду, који успео да лингвистички издвоји тамилски од хинди језика. Гинисова књига рекорда бележи да је највише ожалошћених у једној земљи било пре приликом испраћаја ајатолаха Хомеинија 1989. када је сваки шести Иранац, то јест око десет милиона људи, присуствовало церемонији сахране.

Међутим, Манделина, Титова и, на пример, сахрана папе Јована Павла Другог 2005. (на којој је било око 200 светских лидера међу четврт милиона људи на Тргу светог Петра у Риму) нису највеће на свету али су имале велики политички значај. Али, за разлику од Титове сахране која је тада доказала углед који је он имао у свету али није давала јасан наговештај да ће се Југославија распасти, испраћај од Манделе је сасвим очигледно показао да су идеали којима је тежио можда поново далеко колико су били и у време апартхејда.

Обамин ентузијастични говор у којем је позвао људе да се преиспитају и јасно укажу на репресивне режиме запалио је масу а први црни председник САД својом вештом реториком успео је да се представи као својеврсни наследник првог црног председника Јужне Африке. То су тренуци које Обама уме савршено да искористи, поврати свој пољуљани имиџ код куће и у свету, али и да на известан начин упути поруку републиканским опонентима. Инсистирајући на борби против сиромаштва, осуди расне дискриминације и равномернијој расподели прихода, Обама није само величао хероја борбе против апартхејда, већ је индиректно слао поруку републиканцима који желе да му осујете планове да деца латиноамеричких илагалних имиграната добију америчко држављанство.

Цео тај призор не би са собом носио никакав проблем да је Обама председник Јужне Африке а не Џејкоб Зума којег је маса скоро па извиждала. После дивних речи охрабрења, Обама и остали лидери су отишли кући а грађани Јужне Африке остали су да живе у земљи чија је реалност много далеко, не само од Манделиних идеала, већ и од оног што му се приписује као достигнуће за живота.

Иако је Мандела симбол велике победе Африканаца над репресивним расистичким колонијалним режимом, мало тога се заиста променило за последњих 19 година откад овом државом не управљају белци. Када је у време апартхејда Мандела пуштен из затвора, просечна плата белца у ЈАР била је осам пута већа од просечне плате црнца. Двадесет три године касније, овај однос се није уопште променио. Иако су у време његовог петогодишњег председничког мандата (1994-1999) изграђени домови за два милиона грађана, док су милиони људи добили струју и воду, експлоатација Афиканаца је само повећана само што се класи белопутих капиталиста придружила и група тамнопутих припадника елите повезаних са Манделиним Афричким националним конресом. Управо то баца сенку на Манделину заоставштину народу ЈАР, која је сада земља све већег насиља у којој, према појединим подацима, сваких 26 секунди неко буде силован док дневно буде убијено 49 људи. Јаз између богатих и сиромашних још је већи у односу на период апартхејда а некадашњи Манделини саборци и њихови потомци само се брину о томе како та стекну богатство. У жељи да што више зараде на експлоатације мало плаћених црних радника, белим капиталистима сада су се придружили црни капиталисти. Најбољи пример за то јесте да су се у једном тренутку са кривичним пријавама суочили Манделин унук Зондва и Зумин братанац Кулубусе, који су поседовали рудник злата, али нису годину дана плаћали рударе већ их оружјем приморавали да раде.

Све то и много више најбоље знају грађани ЈАР, међу којима сваки четврти нема посао, сваки десети не зна да чита, а петина популације од 15 до 49 година је заражена вирусом ХИВ. Будући да је до смрти Мандела Африканцима био симбол наде и моралне величине којој је приписивана скоро натприродна моћ да промени сурову садашњицу, сада реално постоји опасност да нарастајућа социјална неједнакост и корупција подстакну нове међурасне сукобе и насиље. Овога пута оно ће бити усмерено и против црних моћника. Тиме бар део Манделиних идеала неће бити сахрањен са њим.