Lažni Solženjicin

Znate li za novog Solženjicina? Naravno da ne znate, sem ako poslednjih dana na kablovskoj niste pratili vodeće zapadne televizijske stanice. Njihove su vesti uredno počinjale sa pomilovanim ruskim oligarhom Mihailom Hodorkovskim koji je slavljen kao „politički zatvorenik” i poređen sa antistaljinističkim nobelovcem Aleksandrom Solženjicinom.

Ni to nije bilo dovoljno, pa je Bi-Bi-Si Hodorkovskog prikazivao i kao borca protiv korupcije koja „isisava demokratiju iz ruskog političkog života”. Bez reči da je upravo njegovo ime sinonim beskrupulozne korupcije Jeljcinove ere, da je sa trideset i nešto godina „zaradio” 15 milijardi dolara državne imovine, da je kupio bezbroj političara i slomio mnoge političke i poslovne kičme. Kao da Strazbur nije presudio da njegov progon nije bio politički motivisan. Ni pomena da ga je „Forin afers” u martu 2000. optužio kako je za samo 36 nedelja ukrao 800 miliona dolara državnih para.

Nije bitno samo licemerje zapadnih medija koji razbojnika našeg doba predstavljaju kao ikonu demokratije. Hodorkovski mora da postane Solženjicin da bi Putin postao Staljin. Dok zabrinuto komentarišu navodnu „ispijenost” lica Hodorkovskog, TV lica vam zapravo sugerišu da je ispaćenu demokratsku ikonu u gulag mogao da strpa jedino neki novi Staljin. Hladni rat kao da nije stao, jedini dobar „ruski medved” bio je pijani Jeljcin, a neprijatelj našeg neprijatelja jeste naš prijatelj, pa makar bio korumpirani tajkun.

Zato o tom tajkunu vredi razmišljati u Srbiji, pa makar vas bolelo uvo i za Putina i za Jeljcina i za oligarhe i za ruska rudna bogatstva. Jedina veza Hodorkovskog sa demokratijom u Rusiji bila je kupovina alatki demokratije kakve su mediji i nevladine organizacije. Pare koje je sklonio kad je ušao u sukob sa Putinom nisu samo kupile onu „Luj Viton” kesu sa kojom je došao u luksuzni berlinski „Adlon”. Njegova je metamorfoza uspela zahvaljujući novcima kojim je iz zatvora finansirao sve živo, i NVO i političare i advokate i lobiste, ali pre svega zato što su Amerikanci davno odlučili da im se Putin ne sviđa onako kako im se Jeljcin sviđao.

Za sada, dabome, nema mnogo osnova za analogiju između najbogatijeg Srbina i nekadašnjeg najbogatijeg Rusa. No lobisti u firmi „Podesta” nisu slučajno birali isti propagandni kalup kada su Miroslava Miškovića prikazivali kao srpskog Hodorkovskog, a Aleksandra Vučića kao Vladimira Putina. Jednog dana se možda i ta investicija isplati. Katkad je samo promena političkog vetra dovoljna da od bogataša nastane filantrop, od filantropa tajkun, a od tajkuna Solženjicin. U Rusiji je sve te role upravo odigrao jedan te isti prevarant. A u Srbiji?