Tajni rat Erdogana i imama

Kada su pre više od šest meseci protesti protiv seče drveća u istanbulskom parku Gezi, posle policijske brutalnosti, prerasliu antivladine proteste, mnogi na Zapadu pomislili su kako je to nagoveštaj da je u Turskoj stasala liberalna i sekularna većina koja želi modernizaciju evropskog tipa a ne islamistički režim premijera Redžepa Tajipa Erdogana. U prvi mah to su mogli da pomisle i kada je pre desetak dana turski javni tužilac pokrenuo postupak protiv direktora jedne državne banke i sinova tri turska ministra, zbog sumnje da su učestvovali u korupciji. Štaviše, kada je turska štampa počela da objavljuju da će istraga o korupciji u vrhu turske vlasti obuhvatiti i Erdoganovog sina Bilala, mnogi su pomislili da su pravosuđe i mediji u Turskoj toliko ojačali da imaju snage da predvode demokratizaciju i iskorenjivanje korupcije iz visoke politike.

Međutim, junski antivladini protesti, kao i decembarska hapšenja osoba bliskih Erdoganovim ministrima, nemaju nikakve veze s težnjom za sekularnom demokratijom bez korupcije, već su samo pojavni oblici jedne surove borbe u islamističkom bloku turske politike. Borbe u kojoj je, s jedne strane, Erdoganu lojalan deo njegove Partije pravde i razvoja, a s druge strane, pripadnici i simpatizeri pokreta Hizmet islamskog propovednika Fetulaha Gulena.

Jedinstveni islamistički blok, kojem je cilj bio da u državnim strukturama unište moć vojnih generala koji su se slepo držali sekularnih ideja oca turske republike Kemala Ataturka, ove godine je očigledno pocepan na većinom političare verne Erdoganu i sudije, tužioce, policajce i novinare verne imamu Gulenu. Iste one sudije i tužioci, zbog čijeg se rada u procesima protiv generala Erdoganu smešio brk, sada su se usmerili na njemu lojalne ljude. Isti oni novinari koji su otkrivali navodne generalske zavere da sruše demokratski izabranu vlast sada objavljuju kako će Erdoganov sin biti sledeća meta istrage. Slučajno ili ne, Gulenu su naklonjeni i policijski komandanti, koji su u junu naredili surovi obračun s demonstrantima u parku Gezi i time izazvali još masovnija okupljanja ljudi koji su za surovost policije krivili Erdogana.

Iako na površini izgleda da Erdogan samo pokušava da spreči da njegovi ministri budu optuženi za korupciju, on se zapravo bori da u svojim rukama zadrži sve konce vlasti države u čijim su svim strukturama prisutni takozvani gulenisti. Ne samo da su prisutni, nego gulenisti čine moćnu mrežu religioznih muslimanskih konzervativaca koji su, kako se tvrdi, na svim nivoima u turskom pravosuđu, policiji, tajnim službama, prosveti i medijima.

Osim toga, pokret imama, koji je u dobrovoljnom egzilu u Pensilvaniji u SAD, prevazilazi granice Turske jer finansira škole, medije, nevladine naučne institute i organizacije širom muslimanskog sveta. Za interese Hizmeta rade i brojna preduzeća koja su osnovali Gulenovi sledbenici koji teže da što više prošire svoj uticaj. Ništa manje novca ne ulaže se ni u gradnju džamija i osnivanje medresa u kojim se mogu čuti i Gulenove ideje, i to od Kenije, preko Kosova do Kazahstana. Premda nema formalnu organizacionu strukturu, ovaj pokret važi za najveću muslimansku mrežu koja broji milione sledbenika i raspolaže milijardama dolara.

Upravo svestan te moći, Erdogan je na akciju pravosuđa i policije reagovao brzo, tako što je otpustio ili prebacio na nova radna mesta brojne policijske čelnike, dok je s predmeta koji je izazvao „zemljotres” u Turskoj sklonio turskog javnog tužioca Muamera Akasa. Ipak, zasad se čini da sve to Erdogana neće spasiti od pritiska Gulena, kojeg je, između ostalog, naljutio time što je u novembru izneo plan o zatvaranju mreže škola kojima upravlja Hizmet.

U ovom „tajnom” ratu, turski premijer nije baš u zavidnoj poziciji. Najpre je ostao bez podrške zvaničnog Vašingtona, zbog svoje spoljne politike koja se protekle godine često suprotstavljala američkim interesima. Potom, Gulen mu je protivnik koji kaže da propoveda „altruistički islam”, borbu za „opšte dobro” i put „ka globalnoj civilizaciji ljubavi i tolerancije”, ali zato koristi sva nevidljiva sredstva da ostvari svoj uticaj. Zatim, svaki Erdoganov potez protiv nezavisnosti sudstva o smena ministara koji ga kritikuju daje municiju opozicionoj sekularnoj Republikanskoj partiji da tvrdi da on predvodi autoritarnu vlast koja vlada tako što je stvorila „državu u državi”. A sve to poljuljaće uspeh Partije pravde i razvoja na lokalnim izborima u martu 2014. što će, pak, ugroziti Erdoganovu nikad direktno izgovorenu ambiciju da se kandiduje na predsedničkim izborima u avgustu 2014.

Na tim izborima, koji će uslediti posle ustavnih promena i uspostavljanja predsedničkog sistema, Erdoganov takmac mogao bi da bude upravo njegov stranački kolega Abdulah Gul, koji je sada predsednik Turske a izgleda da ima i podršku Gulenovog pokreta. Tu leži možda i najveća slabost Erdogana, jer je Gul, za razliku od njega, u toku junskih protesta reagovao veoma tolerantno i demokratski, dok je sada rekao da bilo kakva korupcija u Turskoj neće biti zataškavana, a da će sudovi nezavisno raditi na tim slučajevima. Gulen je očigledno u Gulu, koji ima imidž državnika vernog islamu ali i demokratiji, našao savršenog konkurenta za Erdogana, koji vlada 11 godina i koji nastoji da suzbije moć Gulenove mreže u državi.

Ovaj „tajni” rat, prema svemu sudeći, mogao bi dugo da traje dugo jer Erdogan i dalje ima jaku podršku u delovima sistema, dok su gulenisti uspeli da ostvare zadatak koji im je 1999. dao Gulen rekavši im: „Morate da prodrete u arterije sistema, a da vas niko ne primeti dok ne dospete u centre moći”.