Тајни рат Ердогана и имама

Када су пре више од шест месеци протести против сече дрвећа у истанбулском парку Гези, после полицијске бруталности, прераслиу антивладине протесте, многи на Западу помислили су како је то наговештај да је у Турској стасала либерална и секуларна већина која жели модернизацију европског типа а не исламистички режим премијера Реџепа Тајипа Ердогана. У први мах то су могли да помисле и када је пре десетак дана турски јавни тужилац покренуо поступак против директора једне државне банке и синова три турска министра, због сумње да су учествовали у корупцији. Штавише, када је турска штампа почела да објављују да ће истрага о корупцији у врху турске власти обухватити и Ердогановог сина Билала, многи су помислили да су правосуђе и медији у Турској толико ојачали да имају снаге да предводе демократизацију и искорењивање корупције из високе политике.

Међутим, јунски антивладини протести, као и децембарска хапшења особа блиских Ердогановим министрима, немају никакве везе с тежњом за секуларном демократијом без корупције, већ су само појавни облици једне сурове борбе у исламистичком блоку турске политике. Борбе у којој је, с једне стране, Ердогану лојалан део његове Партије правде и развоја, а с друге стране, припадници и симпатизери покрета Хизмет исламског проповедника Фетулаха Гулена.

Јединствени исламистички блок, којем је циљ био да у државним структурама униште моћ војних генерала који су се слепо држали секуларних идеја оца турске републике Кемала Ататурка, ове године је очигледно поцепан на већином политичаре верне Ердогану и судије, тужиоце, полицајце и новинаре верне имаму Гулену. Исте оне судије и тужиоци, због чијег се рада у процесима против генерала Ердогану смешио брк, сада су се усмерили на њему лојалне људе. Исти они новинари који су откривали наводне генералске завере да сруше демократски изабрану власт сада објављују како ће Ердоганов син бити следећа мета истраге. Случајно или не, Гулену су наклоњени и полицијски команданти, који су у јуну наредили сурови обрачун с демонстрантима у парку Гези и тиме изазвали још масовнија окупљања људи који су за суровост полиције кривили Ердогана.

Иако на површини изгледа да Ердоган само покушава да спречи да његови министри буду оптужени за корупцију, он се заправо бори да у својим рукама задржи све конце власти државе у чијим су свим структурама присутни такозвани гуленисти. Не само да су присутни, него гуленисти чине моћну мрежу религиозних муслиманских конзервативаца који су, како се тврди, на свим нивоима у турском правосуђу, полицији, тајним службама, просвети и медијима.

Осим тога, покрет имама, који је у добровољном егзилу у Пенсилванији у САД, превазилази границе Турске јер финансира школе, медије, невладине научне институте и организације широм муслиманског света. За интересе Хизмета раде и бројна предузећа која су основали Гуленови следбеници који теже да што више прошире свој утицај. Ништа мање новца не улаже се ни у градњу џамија и оснивање медреса у којим се могу чути и Гуленове идеје, и то од Кеније, преко Косова до Казахстана. Премда нема формалну организациону структуру, овај покрет важи за највећу муслиманску мрежу која броји милионе следбеника и располаже милијардама долара.

Управо свестан те моћи, Ердоган је на акцију правосуђа и полиције реаговао брзо, тако што је отпустио или пребацио на нова радна места бројне полицијске челнике, док је с предмета који је изазвао „земљотрес” у Турској склонио турског јавног тужиоца Муамера Акаса. Ипак, засад се чини да све то Ердогана неће спасити од притиска Гулена, којег је, између осталог, наљутио тиме што је у новембру изнео план о затварању мреже школа којима управља Хизмет.

У овом „тајном” рату, турски премијер није баш у завидној позицији. Најпре је остао без подршке званичног Вашингтона, због своје спољне политике која се протекле године често супротстављала америчким интересима. Потом, Гулен му је противник који каже да проповеда „алтруистички ислам”, борбу за „опште добро” и пут „ка глобалној цивилизацији љубави и толеранције”, али зато користи сва невидљива средства да оствари свој утицај. Затим, сваки Ердоганов потез против независности судства о смена министара који га критикују даје муницију опозиционој секуларној Републиканској партији да тврди да он предводи ауторитарну власт која влада тако што је створила „државу у држави”. А све то пољуљаће успех Партије правде и развоја на локалним изборима у марту 2014. што ће, пак, угрозити Ердоганову никад директно изговорену амбицију да се кандидује на председничким изборима у августу 2014.

На тим изборима, који ће уследити после уставних промена и успостављања председничког система, Ердоганов такмац могао би да буде управо његов страначки колега Абдулах Гул, који је сада председник Турске а изгледа да има и подршку Гуленовог покрета. Ту лежи можда и највећа слабост Ердогана, јер је Гул, за разлику од њега, у току јунских протеста реаговао веома толерантно и демократски, док је сада рекао да било каква корупција у Турској неће бити заташкавана, а да ће судови независно радити на тим случајевима. Гулен је очигледно у Гулу, који има имиџ државника верног исламу али и демократији, нашао савршеног конкурента за Ердогана, који влада 11 година и који настоји да сузбије моћ Гуленове мреже у држави.

Овај „тајни” рат, према свему судећи, могао би дуго да траје дуго јер Ердоган и даље има јаку подршку у деловима система, док су гуленисти успели да остваре задатак који им је 1999. дао Гулен рекавши им: „Морате да продрете у артерије система, а да вас нико не примети док не доспете у центре моћи”.