Bojkot Izraela

Sve uvredljivo što se pričinilo izraelskim desničarima u nedavnom obraćanju američkog šefa diplomatije Džona Kerija očigledno nije ni blizu onome što su uživo mogli da čuju minule nedelje u Knesetu od predsednika Evropskog parlamenta Martina Šulca. Za razliku od Kerija, nemački socijaldemokrata je pri pominjanju bojkota Izraela (ukoliko do maja ne bude bio postignut okvir za izraelsko-palestinski mirovni sporazum) izričito rekao da EU ni ne razmatra takvu opciju, ali se zato nije libio da na nemačkom jeziku izgovori kritike na račun izraelske politike.

Kritikujući izraelsku blokadu pojasa Gaze uz ocenu da je kontraproduktivna i da nanosi bol stanovnicima te palestinske teritorije, Šulc je rekao da ga je „jedan mladi Palestinac pitao zašto Palestinci dobijaju 17 litara vode na svakih 70 koje dobija svaki Izraelac”. „Pitam vas da li je to u redu”, rekao je Šulc i izazvao bes, pre svega, poslanika desničarskih partija. Premda je u većinski proizraelskom govoru Šulc izneo podatke koji nisu tačni, podatke koje je potom iznela izraelska Uprava za vodu pokazuje da problem nije zanemarljiv i da u proseku Palestinac dobija 10 litara vode na svakih 17 koje dobija Izraelac.

Reakcija tvrdolinijaša u izrealskoj politici samo je još jednom pokazala da ne prihvataju nikakvu kritiku, a naročito onu koje se tiče pitanja mirovnog procesa, ugrožavanja prava Palestinaca i izgradnje jevrejskih naselja na Zapadnoj obali i u istočnom Jerusalimu. Očigledno im još više smeta kada im te kritike budu izgovorene na nemačkom, iako im uopšte ne smeta kada izraelska vojska od Nemačke dobije podmornice i potom ih koristi i za pomorsku blokadu palestinskog pojasa Gaze.

Izgovorene na nemačkom ili ne, kritike izraelske politike prema Palestincima, kao po nepisanom pravilu, bivaju ocenjene od izraelskih desničara za „antisemitiske”, „uvredljive” ili „nemoralne”. Etiketu antisemite automatski dobija i svako ko izgovori da Izrael poseduje nuklearno oružje ili zatraži da se kontrole nuklearnih postrojenja sprovedu u Izraelu baš kao i u Iranu. Ukoliko se pak neko zalaže za bojkot Izraela, jer širenjem spornih jevrejskih naselja krši međunarodno pravo, odmah stiže odgovor da na meti ovih kritičara „nije izraelska politika već pravo Izraela da postoji”.

Iako niko razuman ne poriče da je Izrael pod stalnom pretnjom raketnih napada iz pojasa Gaze, ovi teroristički napadi sve manje bivaju dovoljno dobri izgovori za politiku koju izraelska vlada vodi prema Palestincima. Do kraja aprila bi trebalo da se postave okvir za pregovora koji će voditi do konačnog mirovnog sporazuma. Međutim, Izrael već daje signale da možda neće prihvatiti okvir koji će izložiti američki posrednici. Osim toga, sve više širi jevrejska naselja na Zapadnoj obali i u istočnom Jerusalimu, iako su Ujedinjene nacije i Međunarodni sud pravde to proglasili za kršenje međunarodnog prava.

I sve bi to možda bilo uobičajeno nadvlačenje zaraćenih strana i mirotvoraca na Bliskom istoku da ni prijatelji Izraela nisu počeli da primećuju da u međunarodnoj javnosti uveliko napreduje proces delegimitizacije Izraela, odnosno da sve manje ima razumevanja za izraelsku politiku prema palestinskim teritorijama okupiranim 1967. godine. U situaciji u kojoj se izraelska vlada sve češće sagledava kao nepravedna prema Palestincima i nesrazmerno nadmoćnija, rekordnu popularnost beleži pokret BDS (bojkot, uzdržavanje od ulaganja i sankcije) protiv Izraela. Iako su veoma sporni motivi nekih od lidera ovog pokreta, bojkot je postao realnost u kojem njegove pristalice iskreno smatraju da Izrael krši ljudska prava Palestinaca.

Posledica svega toga je da su nova pravila EU onemogućila da grantove dobijaju izraelski projekti na okupiranim palestinskim teritorijama, a sličnom bojkotu izraelskih kompanija pridružili skandinavske i holandske državne i privatne kompanije. Osim toga, EU je prešla i na obeležavanje robe koju proizvode jevrejski naseljenici na Zapadnoj obali, pri čemu je ta roba sve ređe kupovana u britanskim i skandinavskim supermarketima. Sve to se dešava i bez proglašenog bojkota dok bi, prema proceni ministra finansija Jaira Lapida, čak i ograničeni bojkot Evropljana mogao da godišnje košta Izrael tri milijarde dolara.

Ovo upozorenje kao da ne dopire do izraelskih dseničara kao što su premijer Benajmin Netanijahu, šef diplomatije Avigdor Liberman i ministar Naftali Benet. Ne, oni ne vide greške u izraelskoj politici već u svakoj kritici vide neprijatelje.

Abraham Burg, bivši predsednik Kneseta, napisao je nedavno u „Harecu” da Izrael ostaje „bespomoćan kada se suočava sa (palestinskom) građanskom pobunom koja pomera diskurs sa toga ko je jači, čvršći i otporniji na diskurs o pravima i vrednostima”. Prema njegovom mišljenju, Izrael na to nema odgovor.

I zaista ga nema, ukoliko se sve svodi samo na to da se svaka kritika izraelske politike proglašava antisemitizmom ili težnjom za uništenjem Izraela. Neće pomoći ni to što je izraelskim špijunima, kako je preneo najtiražniji izraelski dnevnik „Jediot Ahronot”, naređeno da svoj obaveštajni rad usmere na to da dokažu da su pristalice ekonomskog bojkota povezani sa teroristima i neprijateljskim zemljama. Neće pomoći jer evropske pristalice bojkota većinski nisu pristalice terorizma već samo pokušavaju da skrenu pažnju Izraelu na njegove greške.

Koliko god i bojkot bio greška – budući da bojkot i sankcije nisu pravedne jer nameću kolektivnu krivicu narodu, dok u bojkotovanim kompanijama rade i Palestinci – Netanijahuoava vlada će morati da shvati da delegitimizaciju Izraela ne mogu da spreče medijskim ratom. Doduše, sasvim moguće da Netanijahu ipak to i shvata, ali zaoštrava atmosferu kako bi u izraelskoj javnosti stvorio strah da će biti bojkotovani od celog sveta ukoliko on ne prihvati Kerijev okvir za mirovni sporazum, koji će sigurno od Izraelaca podrazumevati kontroverzne ustupke Palestincima.