Бојкот Израела

Све увредљиво што се причинило израелским десничарима у недавном обраћању америчког шефа дипломатије Џона Керија очигледно није ни близу ономе што су уживо могли да чују минуле недеље у Кнесету од председника Европског парламента Мартина Шулца. За разлику од Керија, немачки социјалдемократа је при помињању бојкота Израела (уколико до маја не буде био постигнут оквир за израелско-палестински мировни споразум) изричито рекао да ЕУ ни не разматра такву опцију, али се зато није либио да на немачком језику изговори критике на рачун израелске политике.

Критикујући израелску блокаду појаса Газе уз оцену да је контрапродуктивна и да наноси бол становницима те палестинске територије, Шулц је рекао да га је „један млади Палестинац питао зашто Палестинци добијају 17 литара воде на сваких 70 које добија сваки Израелац”. „Питам вас да ли је то у реду”, рекао је Шулц и изазвао бес, пре свега, посланика десничарских партија. Премда је у већински произраелском говору Шулц изнео податке који нису тачни, податке које је потом изнела израелска Управа за воду показује да проблем није занемарљив и да у просеку Палестинац добија 10 литара воде на сваких 17 које добија Израелац.

Реакција тврдолинијаша у изреалској политици само је још једном показала да не прихватају никакву критику, а нарочито ону које се тиче питања мировног процеса, угрожавања права Палестинаца и изградње јеврејских насеља на Западној обали и у источном Јерусалиму. Очигледно им још више смета када им те критике буду изговорене на немачком, иако им уопште не смета када израелска војска од Немачке добије подморнице и потом их користи и за поморску блокаду палестинског појаса Газе.

Изговорене на немачком или не, критике израелске политике према Палестинцима, као по неписаном правилу, бивају оцењене од израелских десничара за „антисемитиске”, „увредљиве” или „неморалне”. Етикету антисемите аутоматски добија и свако ко изговори да Израел поседује нуклеарно оружје или затражи да се контроле нуклеарних постројења спроведу у Израелу баш као и у Ирану. Уколико се пак неко залаже за бојкот Израела, јер ширењем спорних јеврејских насеља крши међународно право, одмах стиже одговор да на мети ових критичара „није израелска политика већ право Израела да постоји”.

Иако нико разуман не пориче да је Израел под сталном претњом ракетних напада из појаса Газе, ови терористички напади све мање бивају довољно добри изговори за политику коју израелска влада води према Палестинцима. До краја априла би требало да се поставе оквир за преговора који ће водити до коначног мировног споразума. Међутим, Израел већ даје сигнале да можда неће прихватити оквир који ће изложити амерички посредници. Осим тога, све више шири јеврејска насеља на Западној обали и у источном Јерусалиму, иако су Уједињене нације и Међународни суд правде то прогласили за кршење међународног права.

И све би то можда било уобичајено надвлачење зараћених страна и миротвораца на Блиском истоку да ни пријатељи Израела нису почели да примећују да у међународној јавности увелико напредује процес делегимитизације Израела, односно да све мање има разумевања за израелску политику према палестинским територијама окупираним 1967. године. У ситуацији у којој се израелска влада све чешће сагледава као неправедна према Палестинцима и несразмерно надмоћнија, рекордну популарност бележи покрет БДС (бојкот, уздржавање од улагања и санкције) против Израела. Иако су веома спорни мотиви неких од лидера овог покрета, бојкот је постао реалност у којем његове присталице искрено сматрају да Израел крши људска права Палестинаца.

Последица свега тога је да су нова правила ЕУ онемогућила да грантове добијају израелски пројекти на окупираним палестинским територијама, а сличном бојкоту израелских компанија придружили скандинавске и холандске државне и приватне компаније. Осим тога, ЕУ је прешла и на обележавање робе коју производе јеврејски насељеници на Западној обали, при чему је та роба све ређе купована у британским и скандинавским супермаркетима. Све то се дешава и без проглашеног бојкота док би, према процени министра финансија Јаира Лапида, чак и ограничени бојкот Европљана могао да годишње кошта Израел три милијарде долара.

Ово упозорење као да не допире до израелских дсеничара као што су премијер Бенајмин Нетанијаху, шеф дипломатије Авигдор Либерман и министар Нафтали Бенет. Не, они не виде грешке у израелској политици већ у свакој критици виде непријатеље.

Абрахам Бург, бивши председник Кнесета, написао је недавно у „Харецу” да Израел остаје „беспомоћан када се суочава са (палестинском) грађанском побуном која помера дискурс са тога ко је јачи, чвршћи и отпорнији на дискурс о правима и вредностима”. Према његовом мишљењу, Израел на то нема одговор.

И заиста га нема, уколико се све своди само на то да се свака критика израелске политике проглашава антисемитизмом или тежњом за уништењем Израела. Неће помоћи ни то што је израелским шпијунима, како је пренео најтиражнији израелски дневник „Једиот Ахронот”, наређено да свој обавештајни рад усмере на то да докажу да су присталице економског бојкота повезани са терористима и непријатељским земљама. Неће помоћи јер европске присталице бојкота већински нису присталице тероризма већ само покушавају да скрену пажњу Израелу на његове грешке.

Колико год и бојкот био грешка – будући да бојкот и санкције нису праведне јер намећу колективну кривицу народу, док у бојкотованим компанијама раде и Палестинци – Нетанијахуоава влада ће морати да схвати да делегитимизацију Израела не могу да спрече медијским ратом. Додуше, сасвим могуће да Нетанијаху ипак то и схвата, али заоштрава атмосферу како би у израелској јавности створио страх да ће бити бојкотовани од целог света уколико он не прихвати Керијев оквир за мировни споразум, који ће сигурно од Израелаца подразумевати контроверзне уступке Палестинцима.