Samoprezir

Osećanje prezira je nespojivo sa teorijom ljudskih prava. Prezren je onaj za koga se veruje da nije dovoljno vredno ljudsko biće. Zato je prezir izraz ideje raščovečenja, to jest dehumanizacije drugog čoveka. Kako onaj koji prezire smatra da drugi ne ispunjava ni minimalne uslove da bi bio čovek, on mu time što ga namerno ignoriše poručuje da nije dovoljno vredan da bi bio primećen. Ignorisati na latinskom znači „ne znati”, a sama reč prezir ima značenje „previd”, jer koreni zir, zor, zur ukazuju na gledanje. Ukoliko prezrena osoba odbije da prihvati ulogu manje vrednog ljudskog bića, tada onaj koji prezire može da počne da je simbolično ili nasilno ponižava – čini nižom od sebe.

Dok je prezir relativno lako razumeti kada jedna osoba prezire neku drugu, teže je razumljivo kada neko prezire samoga sebe. Razlog za to je to što se kod samoprezira osoba pojavljuje i kao onaj ko prezire – subjekt prezira i kao onaj ko trpi isti taj prezir – kao objekt prezira. Zato je samoprezir najbolje shvatiti kao da se radi o odnosu dve „unutrašnje osobe” ili dva dela ličnosti.

Samoprezir je moguć samo kada osoba uslovljava svoju ličnu vrednost: ili ću ispuniti određeni uslov, pa ću vredeti, ili ga neću ispuniti pa ništa neću vredeti. Dati uslov se može ticati spoljašnjeg izgleda, određene sposobnosti, materijalnog stanja, uspešnosti... Sve dok osoba ispunjava dati uslov, ona sama sebi daje pravo da se oseća vrednom, a čim nije u mogućnosti da ga ispuni, počinje da prezire sebe i da se oseća nedovoljno vrednim ljudskim bićem.

Postoji veza nastanka samoprezira i jednog načina vaspitanja dece. Nekada roditelji, u nameri da iz deteta izvuku „maksimum” njegovih sposobnosti, motivišu dete tako što ga plaše da će ga odbaciti kao bezvredno ako ne ispuni neki uslov. Logika njihovih poruka je: ili ćeš biti takav i takav, pa ću te voleti, to jest neću te odbaciti, ili nećeš biti takav, pa ništa ne vrediš. Kada im dete poveruje, ono prihvata i preuzima taj isti stav kao vlastiti stav prema samome sebi.

Nisu roditelji uvek odgovorni za nastanak nečijeg samoprezira. Često i ono dete koje je voljeno od roditelja počinje da misli da mora da ispuni neki uslov kako bi ga vršnjačka grupa ili pojedinac prihvatili i voleli. Često tinejdžeri pod uticajem slike lepote iz medija misle da nisu dovoljno lepi da bi mogli da budu voljeni i da budu srećni. Zato mlada osoba počinje da prezire sebe i svoje telo, ili započinje neurotičnu borbu kako bi se uklopila u diktirani estetski standard.

Kako izbeći ili prevazići samoprezir? Odgovor je jednostavan: bezuslovnim prihvatanjem samoga sebe. Treba se podsetiti kako smo se nekada osećali u svojoj koži dok nismo otkrili da postoje razni „uslovi”.