Milijarderi kao države

Od našeg stalnog dopisnika
Vašington, jula – Na 38 hektara Kolorada, kod Aspena, prostire se ranč nazvan Hala. Na njemu je palata sa više od 5.000 kvadrata, 15 spavaćih soba, 16 kupatila i prostorom za prijem 450 zvanica…
Sve to, impozantno izgrađeno i uređeno, hrupilo je na pijacu nekretnina po ceni od 135 miliona dolara. Agencija, koja posreduje u prodaji, tvrdi da je to najskuplji posed jedne porodice u SAD.

Zdanje i imanje su, ujedno, deo novostvorenog paralelnog sveta u koji nemaju pristup ni "obični" Amerikanci a kamoli radoznalci iz ostalih krajeva planete. Dostupni su samo zainteresovanim kupcima, među kojima mogu, praktično, da budu samo – milijarderi.

Fenomen "ričistan"

Sloj ovdašnjih građana čiji se imetak vrednuje bar desetocifrenim dolarskim iznosima, stvorio je, praktično države za sebe, konstatuje novinar Robert Frenk iz lista "Vol strit džornal". Upravo je o tom fenomenu objavio knjigu pod naslovom "Ričistan", kovanice sastavljene od engleske reči rich – bogat, i sufiksa sadržanog u imenima niza muslimanskih država (Pakistan, Kazahstan itd).

Privatne imperije, mogli bismo da ih nazovemo "bogatanije" i "milijardarije", imaju odlike zasebnih država jedino što ne izdaju pasoše i što još nisu formirale svoje Ujedinjene nacije, primećuju prikazivači Frenkovog istraživanja. Čak su im i međe neprobojnije od mnogih najstrože kontrolisanih državnih granica.

Stalež superimućnih Amerikanaca je sve širi. Do pre samo dvadesetak godina, bilo je svega 13 milijadera a sada ih je više od hiljadu. Milioneri se množe u ritmu hiperinflacije, samo pretprošle godine, taj sastav se povećao za 227.000 "članova". Da bi se neko smatrao superbogatašem mora da poseduje imovinu u vrednosti od bar 10 miliona dolara, precizira Frenk.

Milijarderi i njima približni su "finansijski stranci" u svojoj zvaničnoj domovini. Često su povezaniji sa stranim "srodnicima" nego sa sunarodnicima.

Deluju kao da su "ocepljene republike". Imaju svoj vlastiti zdravstveni sistem s "lekarima kao nastojnicima", sopstveni jezik ("ko je direktor tvog domaćinstva"), izdvojene škole, klubove samo za delove svog staleža i druge oblike zasebnosti, s podrazumevajućim jakim obezbeđenjem.

Autonoman im je i putnički sistem, s "jatom" privatnih aviona. Čedo jednog od takvih novih veleposednika je poželelo, piše Frenk, da za jedanaesti rođendan dobije kartu za let redovnom vazdušnom linijom, da vidi "veliki aerodrom, veliku letelicu i da putuje s velikim brojem ljudi"…

Autor kaže da je inspiraciju za knjigu dobio od jednog prolaznika koji mu se obratio dok je on piljio u bezbroj luksuznih jahti na obali Floride. "Nemojte misliti da svi to sebi možemo da priuštimo, ovo što gledate je druga zemlja", dobacio mu je. Kao bivši dopisnik iz inostranstva, Frenk je tada odlučio da o milijarderima piše "kao da izveštava iz bilo koje strane zemlje"…

Lideri ovih specijalnih "suvereniteta", od kojih neki samo za domaće poslove angažuju po oko 100 opslužitelja, lako se međusobno prepoznaju. Nose ručne satove marke koja ih prodaje za po više od 700.000 dolara po komadu, potpisuju se penkalima koja su platili još toliko, nose torbe od po 40.000 dolara, za 10.000 dolara pijuckaju martini s dijamantom na dnu čaše, ili na brzinu smažu kajganu od 1.000 dolara… "Bogatanija" je i nova finansijska supersila. Kolega iz londonskog "Obzervera" citira "jedno istraživanje po kome svi američki bogataši poseduju imovinu čija je vrednost veća od bruto nacionalnih dohodaka zemalja kao što su Kina, Japan, Brazil, Rusija ili Evropska unija u celini".

Samo jedan odsto najbogatijih Amerikanaca, tvrdi Frenk, raspolaže imetkom vrednim 17 biliona dolara. Većinu od njih građani neće nikad sresti. Znaju, naravno, za milijardere kao što je Bil Gejts koji je sa izumima njegovog "Majkrosofta" već godinama najimućniji čovek sveta, pa i jedan od najvećih finansijera dobrotvornih akcija. Ali, mnogi su do ogromnih poseda došli u poslovima "mimo očiju javnosti".

Rastu društva multimilionera doprineo je niz različitih okolnosti. Među njima tehnološki i berzanski "bumovi", pa i poreske olakšice.

Na dažbinske nesklade je nedavno, na ličnom primeru, ukazao i jedan od najbogatijih ljudi sveta Voren Bafet. On je oporezovan, kaže, po stopi od 17,7 a njegov sekretar po stopi od 30 odsto.

Produbio se, pri tom, socijalni jaz, po principu "para na paru ide". Za poslednjih tridesetak godina, najimućnija petina Amerikanaca povećala je prihode za 63 a najsiromašnija samo za dva odsto, evidentirao je "Njujork tajms". Uz napomenu da je jedan procenat najbogatijih svoj udeo u nacionalnom prihodu povećao sa devet na 16 odsto.

Vanredne odiseje

Sadašnji ekonomski sistem narušava demokratiju, upozorio je "Boston gloub". Jer prekomerno nagrađuje vrlo bogate dok osiromašuje sve veći broj ljudi. "Propadaju nam, ujedno, zdravstveni i obrazovni sistemi a srednja klasa se tanji", opominje i Frenk. Političari izbegavaju, pri tom, da preusmere kapital ka socijalnom uravnotežavanju. Za izborne kampanje neophodni su im finansijski prilozi bogatih, pa ne žele da ih ljute većim porezima, a jakom propagandom će potom prikupljati glasove mase, objašnjavaju analitičari.

U međuvremenu, prebogati sve više i uzleću i zaronjavaju. Već su krenuli na turistička putovanja po svemiru, a priča se da po dubinama okeana širom sveta krstari i 100 njihovih podmornica.

Tim vanrednim odisejama možda se pripremaju i da izbegnu buru koju najavljuje Frenk. Podseća, naime, da je prethodno "zlatno doba" s naglim bogaćenjem, u 19. veku bilo uvod u veliku ekonomsku krizu 20. stoleća…