Bio, jesam, biću

Znam koliko je važno da se na komandu atomski zdesna što hitrije baciš na levu stranu i što bolje zakloniš oči, lice i otkrivene delove tela od razornog bleska atomske bombe, žestokog talasa toplote, potom i radijacije.

Odrastalo se u vreme hladnog rata i bespoštedne trke u atomskom naoružanju, tokom čitavog školovanja, čak i na fakultetu, imala sam kao obavezan predmet ONO i DSZ (Opštenarodna odbrana i društvena samozaštita).

Pripadam, dakle, generaciji „’50, ’60, ’70 i neke”, koja je učila kako se ponašati u slučaju atomskog napada, ne i kako se ponašati u slučaju slabih filmova. Ovoj generaciji Srđan Dragojević je posvetio film „Atomski zdesna”.

Naslov filma je, naravno, metafora. Ne misli Dragojević na bombu zdesna, već na kapitalizam zdesna, koji je „strefio” gorepomenute generacije sa eksjugoslovenskih prostora, što su, umesto da se bace nalevo, kako je to negde u marketinške svrhe izjavio scenarista i reditelj, „kapitalizam dočekale nasmešeno i na nogama, te su zato svi poginuli”.

Ovo „svi” je, naravno, ne toliko šarmantno koliko „štosno” autorovo preterivanje, jer su se u našem kapitalizmu mnogi, koliko vidim, sasvim lepo snašli, a sudeći po najavnoj i odjavnoj filmskoj špici s podužim spiskom onih koji su finansirali i podržali i ovaj njegov film, u kapitalizmu se sasvim lepo snalazi i Dragojević.

Kao scenarista, reditelj i producent, Dragojević opisuje svoj film kao „tragikomediju o razornim posledicama divljeg kapitalizma na živote običnih ljudi”, koje je okupio sa svih strana bivše Jugoslavije, smestio ih da besplatno letuju u rizortu na Jadranu gde je u toku prodaja apartmana za letovanje po sistemu „tajm šera” i započeo bitku između prodavaca i kupaca, brišući razlike između „dželata” i „žrtve”...

Mnogo onoga što posle ove početne i potencijalno zanimljive ideje sledi, ispod je očekivanog za nekog ko se zove Srđan Dragojević. Film je žanrovski neopredeljen, nije ni komedija ni tragedija ni tragikomedija. Rediteljski izraz iznenađujuće simplifikovan, nekako – niti je filmski niti televizijski.

Smenjuju se krupni planovi filmskih junaka, u kojima svaki od njih ima svoj mali prostor za monološku „recitaciju”. Kamera se uglavnom kreće s jednog na drugo lice i sve to u svega dva–tri enterijera i nešto ovlaš eksterijera, s malo peščane plaže i mora u tragovima (?), a priča se vrti oko prodaje apartmana na 99 godina na sunčanom i prelepom Jadranu.

Likove svojih filmskih junaka, skupljenih posle toliko godina ponovo po principu „od Triglava do Đevđelije”, Dragojević kroji po šnitu svih mogućih i dobro poznatih stereotipa, koji se vezuju za jugoslovenske narode i narodnosti i, „dragojevićki” zajedljivo, poigrava se i s političkom nekorektnošću.

Što se toga tiče, Dragojević valjda misli da je Tarantino i da mu se može da se sprda baš na sve teme i prelazi granice dobrog ukusa, a da mu se sve to prašta i na silu toleriše.

Iako u filmu „Atomski zdesna” ima i blistavih trenutaka, tu pre svega mislim na postignuća glumačkih parova – maestralni Branko Đurić i Nataša Janjić (bosanski bračni par koji se, gle slučaja, zovu krajnje asocijativno Omar i Maja), koloritni Miloš Samolov i Hristina Popović (lažni nišlijski mladenci) i Goran Navojec i Isidora Simijonović (hrvatski branitelj i njegova mlada dama) – ali i na Anu Kostovsku (makedonska životna gubitnica) – kao celinu, ovaj Dragojevićev film ne mogu smatrati njegovim dobrim filmom.

Zapravo, sve se nekako pribojavam da je Srđan Dragojević svoje najbolje filmove već snimio. To su „Mi nismo anđeli” (njegov debitantski, generacijski film), „Lepa sela, lepo gore” i „Rane”. Sve što je s potpisom ovog autora kasnije stizalo moglo se stavljati pod lupu sumnje.

Ne bi valjalo da se neko za koga su, zbog raskošnog talenta, govorili da je dečko koji obećava pretvori u dečka koji je obećavao. Vreme je za korak dalje i puno autorsko sazrevanje.